Senke prošlosti

Ako me uhvatiš

Telefon je neprekidno zvonio oboje ih primoravajući da se nevoljno promeškolje po krevetu.
Noć je provela sa njim, nije htela da ga ostavi samog. Zaspala je kasno sa njegovom glavom na svom stomaku.
"Ko je?" Nevoljno je otvorio oči.
"General." Odgovorila je i pridigla se
"Očekuje me u bazi." Dodala je kada je pročitala poruku na šta je Damjan ćutke samo u crnim boksericama ustao iz kreveta i stao pored balkona jedno vreme u tišini posmatrajući kišu koja je neumorno padala.
"Nemoj da ideš." Rekao je nakon duge tišine. "Reci mu da ne želiš."
"Ne mogu da uradim to" Rekla je tiho
"Vreme je da izađeš iz svega ovoga. Postaje opasno."
"Znaš da ne odlučujem samo ja tome."
"Tvoja reč je glavna. Ne mogu više da te primoravaju da ostaneš u misiji ako to ne želiš. Ne želiš zar ne?" Pognula je glavu pred njim.
"Zar ne razumeš situaciju? Danas Miloš sutra možeš da budeš ti!" Ustuknula je u stranu kada je povisio ton na nju.
"Razgovaraću prvo sa generalom, odlučiću nakon razgovora."
"Idemo zajedno. Očekuju i mene tamo."
"Ali..."
"Obećaj mi da ćeš da se povučeš." Prekrio joj je obraze rukama nateravši je da ga pogleda pravo u oči dok su njegove imale preklinjajući pogled.
"Znaš da ne mogu."

Damjan nije mario što dobijaju upitne pogleda nakon što su izašli iz njegovog džipa zajedno. Bio je besan i napet, niko se nije usuđivao da mu priđe.
Sala za sastanke je bila puna, niko nije sedeo svi su bili na nogama i čekali njih .
"Hvala ti što si došla." General je pažljivo dodirnuo po ramenu i osmehnuo joj se.
"Želeli ste da me vidite?"
"Nažalost imamo loše vesti za tebe." Rekao je ali ona nije pokazala ni najmanju iznenađenost. Znala je da će vesti da budu loše čim je zahtevao njeno prisustvo tako rano.
"Šta je u pitanju?"
"Nažalost ljudi za Okruglim stolom su nekako uspeli da saznaju za tebe.
Pojavila se krtica u vladi koja je otkrila i raciju koju smo planirali i tvoje postojanje.
Oni sada znaju da se kriješ ovde i da si pod našom zaštitom.
"Bilo je pitanje vremena." Osmehnula se iako je dobro znala značenje tih reči.
"To nije sve." Nakon tih reči ga je upitno pogledala. Predosećala je da nije ništa dobro a njegov zabrinuti pogled je to i potvrđivao.
"Leo?" Pozvao je mladića koji je jedini sedeo za stolom a kada je ustao shvatila je i zašto.
Jedno oko mu je bilo modro i šepao je na jednoj nozi dok joj je prilazio.
"Poštovanje." Naklonio joj se a ona je samo zbunjeno klimnula glavom.
"On je bio član racije i zarobljenik čoveka za koga smatramo da je glavni šef Okruglog stola. Pustili su ga živog samo sa jednim razlogom."
"A to je?" Damjan je besno stegao pesnice.
"Želeli su da ti prenesem poruku." Rekao je Leo a Mila je progutala knedlu.
"Kakva je poruka?" Glas joj je bio drhtav a Leo je sa vojnog telefona koji je korišćen samo za prenos vesti i poruka pustio poslednju koja je bila snimljena i zbog koje je pošteđen sigurne smrti.
Poruka je bila na ruskom jeziku ali ona je savršeno razumela svaku reč.
"Malo jagnje se izdvojilo iz svog stada i otišlo u naručje drugom, a mislilo je da ga majka nikada neće pronaći!" Smeh
"Ahh moja mala Irina, lako si zaboravila svrhu svog postojanja.
Tajne koje si čuvala za mene si dala neprijeljima u ruke, platićeš cenu za to. Baš kao i tvoj tatica, a kazna za izdaju neće biti ni malo laka.
Nadam se da si uživala zato sto je sloboda gotova.
Biću tvoj najstrašniji košmar, senka koja će te pratiti u korak, nepoznato lice koje ces pokušavati da pronađeš u gomili.
Pustiću te da bežiž a kada ti uhvatim, obistiniću svaki tvoj košmar."
Snimak se prekinuo, glas je bio toliko jeziv da nije postojala osoba u sobi kojoj bar na trenutak nije prošala jeza kroz kičmu ali Mila je stajala potpuno mirno.
"Ona više ne može da ostane u misiji.
Ovo je bilo dovoljno jasno upozorenje."
Rekao je Damjan kroz zube, sve čvršće stežući pesnice.
"To se podrazumeva." General je vratio pogled na nju.
"Naša zaštita i dalje ostaje, sa većom dozom opreza a kolege iz Rusije su se složile sa tim.
Naravno ako ti želiš isključićemo te iz misije i skloniti u jednu od sigurnih kuća u inostranstvu za koju zna samo najpouzdaniji broj ljudi.
Odabrani ljudi će da budu sa tobom danonoćno."
"Opet moram da bežim?"
"Mila nemaš izbora!" Povikao je Damjan ali Mila nije skidala pogled sa generala.
"Rekli ste da ste bili prisutni kada sam se rodila, mogu li da zatražim nešto od vas."
"Šta god želiš."
"Da li ste priveli krticu koji nas je oboje izdao?"
"Pritvoren je u Rusiji." Odgovorio je
"Želim da ga pustite da se vrati svom stadu." Rekla je na šta su je svi u neverici pogledali.
"Želim da preko njega prenesem jednu  poruku njegovom šefu.
"Ne možeš to da joj dozvoliš." Procedio je Damjan.
"Sigurna si da je to pametna ideja?" General je oprezno upitao.
"Kada mu budete preneli poruku reći ćete da je šalje Irina Romanova."
Dodala je odlučno dobro znajući da nakon tih reči neće moći da je odbije.
"Preneću tvoju želju Ruskoj vladi."
Mila je klimnula glavom i izašla iz te prostorije a Damjan je na hodniku zaustavio i grubo povukao u stranu.
"Šta misliš da radiš?"
"Ono što je potrebno." Istrgla je svoju ruku iz njegove
"Svesno ideš pravo u smrt."
"Danas Miloš, sutra ja. Zar nisi tako rekao?" Tužno mu se osmehnula.
Znala je da joj neće oprostiti te reči.
"Isto kako ti nebi oprostio sebi da se nešto dogodilo Milošu tako isto ni ja ne bi oprostila sebi da se nešto dogodi ljudima koji su mi bitni ovde."
"Nisi to rekla zar ne?" Nasmejao se
"Žao mi je."
"Jebi se." Rečima je ranio pravo u srce i grubo okrznuo ramenom na odlasku.

Suzdržavala je suze do kuće, tada se bila isplakala. Bio je to dan kada su oboje jedno drugo povredili i rečima i delima.
Mogla je svega da se odrekne ali ne i misije, ona je bila jedino što joj je ostalo  a on nije ni pokušavao da je shvati.
Bila je jaka pred njima ali bila je jednako uplašena, šta više preplašena.
Shvatila je poruku koju joj je glavni šef podzemlja poslao i vise nego ozbiljno još isto to veče.
Probudila se nakon košmara. Drhteći od straha i očiju punih suza pokušavala je da se pribere.
Ustala je da bi uzela čašu vode a onda zastala kraj prozora, pokušavajući da uoči bilo kakvu senku na uličnoj svetlosti.
Znala je da te noći više neće spavati.

Nakon par dana Miloš se probudio iz kome. Doktori su imali nade u brz oporavak.
Damjan je više nije zvao od tog dana.
Bio je ljut a ni jedno nije htelo da zgazi preko ponosa i javi se prvo.
Pretpostavljajući da su momci iz jedinice kao i Damjan  završili sa svojim posetom u bolnici kod Miloša, odlučila je da ga poseti i ona.
Bio je premešten iz sobe za infuziju u običnu sobu opremljenu onako kako vojnik poput njega zaslužuje.
Oklevala je da uđe jer je strahovala kako bi on prihvatio njenu posetu.
Mnogi od njih su je i dalje posmatrali sa određenom dozom prezira.
"Udji već jednom." Začula je njegov glas a onda se ohrabrila i sa osmehom ušla.
Odmarao je u krevetu i činilo se da se oporavlja.
"Brz oporavak." Nasmešila se i prišla njegovom krevetu.
"Ništa uvredljivo, ali tebe sam najmanje očekivao ovde."
"Skoro da si izgubio život zbog misije.
Osećala sam se dužinom da te posetim, nadam se da ne smetam." Sela je na stolicu koja je bila pored kreveta.
"Prija mi da vidim bar jedno lice koje nije u bolničkoj ili vojnoj uniformi."
"Drago mi je onda. A da." Pružila mu je kesu sa poklonom.
"Pretpostavila sam da ti je soba puna cveća i hrane pa sam ti umesto toga donela knjigu, da ti prođe vreme dok si ovde." Rekla je a on je izvadio knjigu i nasmešio se.
"Priča je o hakeru koji hakuje američku vladu a onda je prinuđen da beži.
Znala sam da je u tvom fazonu pa sam ponela nju."
"Baš ono što volim. Hvala."
"Uživaj."
"Osećam da postoji još neki razlog zašto si ovde. Ne izgledaš kao osoba koja svakog obilazi u bolnici."
"I ne obilazim." Nasmešila se "Nemam puno ljudi koje bi obilazila da završe na ovakvom mestu. Valjda sam zato i došla
Na neki način smo slični po tom pitanju."
"Da." Složio se "Za to si u pravu."
"Razlika je u tome što ti imaš celu jedinicu i obožavaoce koji bi bili spremni da se zamene sa tobom u ovom bolničkom krevetu." Rekla je nateravši ga da prasne u smeh.
"Čari vojske. Kada ti dodele jedinicu dobiješ i porodicu želeo je ti ili ne."
"Zato si izabrao vojsku?"
"Bio je to način da pobegnem sa ulice" Odgovorio je nakon nekoliko trenutaka.
"Nakon izlaska iz sirotišta završio bi na ulici bez ičega ali vojna akdemija je obećavala a čuo sam da im i hrana nije loša." Nasmejali su se.
"Vojska je bila jedino mesto gde mi, deca iz sirotišta ne moramo da se dokazujemo više od ostalih da bi uspeli.
Damjan i Jovan su me prihvatili odmah i uvek bili tu da me prihvate kod njih kada su bili praznici."
"Lepo je imati takve prijatelje."
"Naravno. Ali postoji još jedna razlika između tebe i mene."
"Ja nisam bila neželjeno dete kako sam mislila do skoro."
"Bar znaš da nisi bila neželjena." Rekao je saosećajno "Ja nikada nisam otkrio ništa o mojima.
Samo sam ostavljen ispred sirotišta."
"Znam čudno je i nezahvalna sam. Ali bolelo bi manje da nikada nisam saznala." Oborila je pogled, prihvatila je istinu ali još uvek nije mogla da se pomiri sa njom.
"Razumem te. Ni ja se nebi osećao ništa drugačije. Ali lepo je kada znaš svoje korene."
"To svakako ne menja činjenicu da si odrastao sam. Jednom lutalica, uvek lutalica."
"Ne možemo da promenimo prošlost ali možemo budućnost." Pogledao je pronicljivo.
"Damjan je hladan i tvrdoglav, ne pokazuje emocije tako lako, kao i ti."
Prstom je nežno okrznuo po nosu.
"Daj mu vreme vratiće se sam."
"Ti...znaš?" Pogledala ga je u neverici, Damjan joj je obećao da nikome neće reći.
"Ne brini. Nije mi on rekao." Nasmejao se njenim porumenelim obrazima.
"Samo ga poznajem previše dobro.

Dok je Mila opet tu noć do kasno provela zamišljeno posmatrajući  mračnu ulicu sa prozora, tako je njena poruka bila spremna da bude isporučena najopsnijem šefu podzemnog sveta.
"Gospodine imate posetu." Naoružani čuvar je ušao u veliki hol dvorca i naklonio se svom gospodaru koji je stajao u senci tame ne izlazeći na svetlost.
"Uvedite ga." Odgovorio je grubim glasom a u hol je ušao nizak i mršavi mladić šepajući na jednu nogu.
"Irina Romanova vam šalje odgovor na poruku gospodine."
"A odgovor je?" Nasmejao se kroz zube.
"Ako me uhvatiš."