Senke prošlosti

Poslednji ples

Aleksej je uvek radio sam, živeo je u mraku i bio je tama koje se svi plaše.
U podzemnom svetu nije postojala osoba koja nije znala za Senku, ili koja ga se nije plašila. Gde god se pojavio donosio je smrt i haos.
Nikolaj je želeo da baš on bude novi vođa njegovog klana, dugovao mu je da to i uradi i obećao mu je da hoće.
Ali pre toga želeo je nešto zauzvrat.
Želeo da osveti svoju porodicu, da slomi Okrugli sto jednom zauvek. Želeo je da nestanu u plamenu u kojem su želeli da nestane on.
Tek tada bi ispunio Nikolajevu želju i zauzeo njegovu stolicu.
Ponovo bi nestao i vladao iz tame, niko više nikada ne bi morao da čuje za njega, nije postojalo mnogo ljudi koje je uopšte znalo za njegovo postojanje.
Samo Senka, to je bilo ono što je ostalo od njega. Ono u šta se pretvorio.
Irina, bila bi konačno slobodna, sigurna, pronašla bi svoj mir, ne bi morala više da se krije.
Ne bi više nikada morala da čuje za njega. Ostao bi i dalje mrtav za nju, kao što je oduvek i trebalo da bude.
Aleksej koga je volela i Senka koga je pokušavala da pronađe otišli bih u zaborav posle nekoga vremena.
Tako je želeo da bude, tako je trebalo da bude.
Ali umesto toga njegova Rina je sada bila oteta, njen život je opet bio u opasnosti. Dogodilo se ono što ni po koju cenu nije želeo da dozvoli.
Saznali su za nju i sada su u rukama imali jedino oružje koje su mogli da iskoriste protiv njega, jedino pomoću kojeg su mogli da ga stvarno unište.
Ucenjivali su ga sa njenim životom.
Ako je želeo da ona živi on mora da umre, a njegova sestra je za njega bila svetinja, svetlost u tami koja ga je okruživala. Nisu ni sumnjali da će uraditi baš kako žele, da će im doći pred noge.
Ali ako su oni bili lukavi on je bio još lukaviji. On je sa strane uvek morao da ima siguran plan za sve.
Komadanat je bio jedan od njih, to je bio i jedan od razloga zašto ga je ostavio u životu, između svega ostalog.
Oni će uništiti Lavove odrede vojnika, oduvući im pažnju a da ni ne znaju šta zapravo rade dok će on ušetati u samo srce tog dvorca sasvim slobodno.
General je previše lako naseo na njegov plan napada a Damjan nije mogao da se buni, nije pomagalo.
Lav će biti samo njegov.
Obezbeđenje je oko dvorca je bilo mnogo brojnije nego prethodnih dana.
Lav se pripremao za njegov dolazak.
Ali to nije moglo da spreči ono što je nameravao.
Uskoro se spremalo da svane a general je sa svojim odredom trebalo da započne napad.

Milu su iz sna probudili pucnjevi.
Zaspala je pred zoru, i to jedva.
Prišla je prozoru dok joj je srce u grudima snažno lupalo.
Još uvek je bila u istoj crnoj haljini koju joj je Lav dao.
Jesu li to došli da je oslobode?
Zar Aleksej nije imao rok da im se preda do jutra?
Zašto se onda čiju pucnjevi, protiv koga se to njeni otmičari bore?
Iz razmišljanja je vratilo bučno otključavanje vrata a Lav je sa svojim najodanijim ljudima uleteo u njenu sobu.
Bio je besan, oči su mi bile mnogo mračnije nego inače. Njegov pogled je plašio.
Sta se to događalo napolju?
Zbog čega je njegov pogled bio takav?
"Trebalo je da znam da se tvoj prevrtljivi brat neće predati tako lako!
Pronašao je sebi pojačanje. Platiće mi zbog toga!"
"Gde me vidite?" Upitala je uplašeno kad su je grubo zgrabili za ruku i krenuli da je vuču za njima.
"Ti si moja sigurna karta za beg. Misliš da ću da te pustim tako lako?" Govorio je dok je vukao za sobom.
"Sve dok si ti sa mnom tvoj psihopata od brata mi ne može ništa. Samo jedan od nas dvojice će odavde da izađe živ danas, a ne nameravamo da to bude tvoj brat, zar ne?Kada ponovo budem podigao ovo mesto iz pepela njegovo mrtvo i unakaženo telo da će da mi posluži kao temelj."
Suze su joj se nakupljale u očima od same pomisli šta je Lav nameravao da uradi dok je vukao u podzemlje svog dvorca i vodio prema svojim čuvenim tunelima smrti iz kojih je retko ko mogao živ da izađe.
Kada je želeo da kazni nekog gurnuo bi ga u tunel i danima sa uživanjem gledao kako luta i umire od iznemoglosti.
Ali ne, neće mu dozvoliti da povredi njenog brata ponovo.
Nije imala vremena i morala je da pronađe način kako da ga spase.
Jedan hitac je pogodio obezbeđenje sa njihove desne strane.
A drugog koji je pošao u podzemlje sa njima Lav je žrtvovao kada je metak poleteo u njegovom pravcu.
Grubo je podigao sa zemlje i nastavio da je vuče dalje prema tunelu.
Bili su zašli duboko unutra kada je zastala i istrgla svoju ruku iz njegove.
"Pitao si me šta bih sve mogla da uradim za svog brata." Kada se okrenuo prema njoj ona je držala pištolj uperen u njega. Zgrabila ga je od mrtvog čuvara kada su pali na zemlju i celo vreme držala u ruci dok je istom držala svoju haljinu kako bi lakše išla za Lavom koji je grubo vukao tako da ga on nije ni primetio.
"Irina..."
"Pitao si me da li bi mogla da ubijem zbog njega." Njegove reči su mu se obijale u glavu.
"Nikada nas ne bih ostavio na miru. Uvek bi bio utvara koja nas vreba iz mraka. Čak i kada bi te sada pustila živog, vratio bih se po još. Koliko god bola da nam naneseš nikada se nebi zasistio."
"Irina, spusti pištolj dole." Upozoravao je.
"Imam odgovor na tvoje pitanje." Repertirala je pištolj.
"Uradila bih sve za svog brata." Pištolj je opalio a Lav je pao na zemlju.
"Mala kučko, platićeš mi..."
Kada je začula korake iza sebe okrenula se. Pištolj u njenim rukama je sada bio uperen u Olgu koja je držala ruke iznad glave.
"Mila?" Spustila je pištolj a Olga je gledala čas u Lava na podu koju je iako ranjen još uvek bio živ čas u pištolj u Milinim rukama.
"Dobro si?" Imale je modrice po rukama i koleno joj je krvarilo od pada ali nije bila ozbiljno povređena.
"Moramo da izađemo odavde." Uhvatila je za ruku a Mila se još jednom okrenula prema Lavu koji je umirao u mukama. Bila je slobodna ali morala je da pronađe Alekseja.
Napolju ih je sačekao pravi mali rat, na sve strane su bila mrtva tela.
Meni su leteli svuda oko njih.
Lavov odred je bio skoro poražen ali još uvek nije bilo gotovo.
Olga je vodila na sigurno a ih je uskoro sve zaglušilo mnoštvo glasnih eksplozija koje su počele da gutaju sve ispred njih.