Senke prošlosti

Kljuc

Iz čvrstog sna je probudila buka iz prizemlja a to je naravno bila Olga, pretpostavila je i protrljala oči.
Kako je silazila u dnevni boravak tako su uspomene od prošle večeri počele da nadolaze.
"Uspavana lepotica se probudila?" Olga je slagala kutije koje su joj ostale nakon useljenja.
"Treba li ti nešto za mamurluk?"
"Jesam li mnogo popila sinoć?" Upitala je a Olga se okrenula prema njoj ne sakrivajući smeh.
"Nemoj mi reći da se ničeg ne sećaš?"
"Reci mi da nisam to radila..."
"Napucavala se sa Damjanom?" Dopunila je.
"Ne brini dok ste plesali izgledali ste kao da stvarno mrzite jedno drugo i uživali ste dok ste se nadmudrivali , kao i mi ostali dok smo vas posmatrali."
"Jaooo ne..."Pokrila je lice rukama, očajno zapomagajući.
"Radije bih otrov popila nego što bi delila istu postelju sa tobom."
"Nisam to rekla!" Upitala joj je molećiv pogled a Olga je slegnula ramenima ne suzdržavajući smeh.
"Tako je kako je. Ja moram na posao sad a ti se priberi. I da." Još jednom se okrenula na odlasku.
"Unela sam ti kovčeg, nije mi se sviđalo da stoji ispred vrata." Pogled na njenom licu se odjednom prenio.
Nije želela da ga otvori, nije želela da ima ništa sa njim ali nije mogla ni da se pretvara kao da nije tu.
Kada se Olga kasno tog dana vrata kući sa posla zatekla ju je kako nepomično bulji u njega. I narednog dana je pronašla ponovo na istom mestu i sa istim zamišljenim pogledom.
"Zašto ga ne otvoriš već jednom?" Rekla je kada joj se dosadilo da je gleda u takvom stanju.
"Nisam sigurna da želim." Odgovorila je kratko.
"Ali ne prestaješ da ga proučavaš.
Ako se plašiš da je unutra nešto opasno, dobro je istražen pre nego što ti je poslat."
"Sigurna sam u to."
"Ali?" Privukla je stolicu i sela pored nje. "Plaši te šta možeš da bude u njemu. Plaše te uspomene. "
"Ne razumem. Zašto bi moj otac porodične stvari stavio u skladište puno oružja."
"Postoji li iko ko je njega mogao da razume." Potapšala je po ramenu ohrabrujući je.
"Ako želiš, biću u svojoj sobi." Pretpostavila je da želi da bude sama.
"Ostani. Šta god da je unutra, videćemo zajedno." Rekla je ostavivši je u neverici. Očekivala je da bi u tom trenutku najradije da bude sama ali po prvi put je želela drugačije.

Nakon nekoliko trenutaka oklevanja Mila je skupila hrabrost i otključala katanac a Olga joj je pomogla da otvori
sanduk.
Po njenom licu mogla je da zaključi koliko joj je teško bilo da se suočava sa uspomenama. Srce joj je ubrzano lupalo, ruke su joj drhtale ali odlučila je da bude hrabra.
Prvo je izvadila porodičnu fotografiju u ramu. Na licu joj se pojavio tužan osmeh.
"Moja braća." Obrisala je suze.
"Bili su veoma lepi." Rekla je Olga i nasmešila joj se.
"Jesu. Bili su moji idoli a ja njihova omiljena zanimacija."
"Kakvi su bili?"
"Najbolji." Nasmešila se ne skidajući pogled sa fotografije a onda izvadila i jedan od svojih prvih crteža koje je naslikala i pletenu narukvicu koja je pripadala njenom najstarijem bratu.
"Viktor je bio pravi stariji brat. Uvek se brinuo o nama. Kao najstarijeg među nama, morali smo da ga slušamo.
Porodica mu je bila na prvim mestu.
Bio je i Dimitrov idealan sin, onaj koji je trebao posle njega da preuzme posao. I uradio bi to, samo da nas poštedi od svega."
Spustila je narukvicu na sto i izvadila fotografiju na kojoj je bila sa svojim srednjim bratom. Surfovao je na dasci i držao je nju ispred sebe za ruke dok su ih talasi prekrivali.
"Tibor." Nežno je prešla rukom po fotografiji.
"On je uvek bio između svega ili bi se držao po strani. Privlačile su ga putovanja, avanture i pustolovine.
Bio je Helenin mezimac i najlepši od moje braće. Kada bi izašli u javnosti uvek bi dobijao poglede, devojke su ga obožavale.
Obožavao je surfofanje želeo je time i da se bavi iako je otac bio protiv toga."
Naredno što je izvadila je bila crna elegantna kutija a Olga se zaprepastila kada je iz nje izvadila zlatnu narukvicu sa raznobojnim dijamntima koji su obliku malih cvetića ukrašavali narukvicu.
"Mislila sam da je i ona zauvek izgubljena kao i sve ostalo." Nasmešila se dok je proučavala u ruci
"Šta je to? Izgleda kao da bi se dobro obogatila od nje."
"Ona je bila Aleksejev poklon za moj deveti rođendan."
"Tvoj najmlađi brat?" Upitala je a Mila se nasmešila i obrisala suzu koja se spremala da joj se skotrlja nit obraz.
"To je bila samo igra, napravio mi je običnu narukvicu od poljskog cveća a onda je obećao da će mi za rođendan kupiti pravu i da će me ona uvek podsećati na njega.
Takav je on bio, uvek je ispunjavao obećanja. Bio je moj omiljeni brat.
Za njega sam bila najviše vezana."
Obrisala je suze I uzdahnula.
"Uvek je bio zaštitnički nastrojen prema meni. Kada god bi se događalo nešto povlačio bi me iza sebe da me niko ne povredi, kao da sam jedno što je bilo bitno u njegovom životu.
Bio je crna ovca u porodici. Nemiran, povučen i besan. Bio je toliko besan da ni otac nije mogao da ga obuzda.
Prezirali su jedan drugog. Aleksej je bio očev trn u oku i Helenino najveće razočarenje.
On je bio onaj koji je više od svega želeo da Dimitrov savršeni svet koji je stvorio propadne.
Nije mu bila potrebna ničija pažnja ni ljubav ali mene je voleo, iako mu nisam bila rođena sestra već neko sa strane."
"Jesi li oduvek znala da si usvojena ili su ti kasnije rekli?"
"Da je bilo do Helene i Dimitra, nikada mi ne bi rekli. Saznala sam slučajno i nikada im nisam rekla da znam, osim Alekseja niko nije znao da sam saznala da sam usvojena.
Tada mi je postalo jasno zašto je Helena bila odbojna prema meni, i od tog dana nisam prestala da se pitam zašto su me onda usvojili i dalje se ponekad zapitam, zašto?" Tužno se nasmešila.
U sanduku je bilo još nekoliko porodičnih fotografija, stvari koji su pripadali njoj i njenoj braći, nekolko kaseta koje je tek nameravala da pogleda. Dimitar je u tom kovčegu sakupljao predmete koji su oni kao deca naljviše volela.
"Izgleda da nas je ipak voleo." Nasmešila se i izvadila drvenu figuricu u obliku lutke. Takve stvari je pravio Aleksej. To je bio njegov način da se umiri kada bi se posvađao sa Dimitrom.
Guljio bi komad drveta satima sve dok od njega nebi napravio pravo umetničko delo, i dok nebi izbacio bes iz sebe. Bio je rođeni umetnik.
"Zašto mi se ne sviđa taj osmeh?" Imala je i previše čudan osmeh, dok je posmatrala tu lutku.
"Na šta te podseća ova lutka?" Upitala je a Olga je zbunjeno slegnula ramenima.
"Izgleda jezivo i strašno."
"To je baba Jaga." Nasmešila se i na Olgino iznenađenje slomila figuricu na pola.
"Stvorenje iz Slovenske mitologije koje se hranilo decom. Lutka je bila Aleksejev način da se ruga Dimitru a njegov da se ruga celom svetu.
Znala sam da ovo ne može da bude samo kovčeg sa porodičnim stvarima."
"Povredila si se." Olga je pogledala u Milinu posekotinu na ruci ali Mila je ne odustajaući izvadila malu požutelu hartiju iz jednog dela figurice.
"Šta je to?" Upitala je zgranuto dok je Mila u sebi čitala popis svih ljudi sa kojima je njen otac sarađivao.
Na dnu hartije je bio i Matej Romanov sa svojim tajnim nadimkom "Senka".
"General ima da se obraduje." Zadovoljno se nasmešila.
"I ovde  ima nesto." Olga je u ruci držala drugi deo od figure i pokušavala da izvadi neku stvarčicu koja je bila dobro uglavljana unutra ali je na kraju odustala i razvalila deo na pola kada ne na pod ispao mali ključ.
Podigla ga je sa poda I zbunjeno pogledala.
"Imaš li predstavu za šta je?"
"Nikakvu. Prvi put ga vidim." Uzela ga je u svoje ruke.
"Natpis je na grčkom. Možemo na internet da ga prevedemo..."
"Nema potrebe." Prekinula je zgranuto gledajući u ugravirani natpis na njemu.
"Moje ime je na njemu."
"Zašto tvoje?"
"I ja bih to da znam."

Dugo nije mogla da zaspe te noći, ležala je u svom krevetu i vrtela taj ključ u ruci.
Bio je od nekog skladišta čiji je grb bio na drugoj strani kljuca ali nije mogla da utvrdi od kog.
Od čega god da je ključ predosećala je da je u pitanju nešto što je ostavljeno specijalno za nju.
I osećala je neki čudan strah u vezi toga .