Senke prošlosti

Više nemam gde da se sakrijem

Ana nije napuštala Milinu kuću ni trenutka. Plašila se da je ostavi samu.
Od kada su je doveli, Mila nije izašla iz sobe ni jednom a Ana je non stop proveraravala. Čvrsto je spavala.
Ustala je samo jednom a onda je ponovo zaspala u dnevnom boravku.
Hodala je poput duha, jedva da je i progovarala, bila je tako tiha kao da u njoj nije ostao ni jedan atom života. Nikada je ranije nije videla u tako očajnom stanju.
Spremala je večeru kada je iz dnevnog boravka probudio tresak kao da se nešto slomilo. Uplašena istrčala je iz kuhinje i zatekla Milu na podu pored polomljene činije.
Počela je da plače a Ana joj je polako prišla i podigla je u naručje.
"Isplači se." Spustila je njenu glavu u svoje krilo, i počela da je miluje po kosi dok je Mila konačno dopustila da joj niz obraze sklizne lavina suza.
"Za sve sam ja kriva. Trebalo je da te poslušam i pustim da odeš odavde istog trenutka kad si rekla da imaš loš predosećaj." Anu je pekao osećaj krivice jer nije ozbiljno shvatila Miline reči na vreme I jer nikako nije mogla da joj pomogne.
"Mislila sam da blefiraš, život prosto nije mogao da bude bolji. Sve je bilo tako savršeno. Ali trebalo je da znam da je to bilo samo zatišje pred buru.
Trebalo je da te poslušam i pustim te da odeš što dalje odavde. Tako mi je žao."
Nastavljala je da je miluje po kosi dok je Mila bezpomoćno plakala.
"Prolazila si kroz pakao tamo, a ja nisam mogla da ti pomognem. Nisam mogla da budem uz tebe. Oprosti mi."
"Nije tvoja krivica." Uspravila se još uvek suznih očiju. Osećala se tako malaksalo i iscrpljeno. Toliko da kad je čak  pokušala i da ustane pala je na kolena i razbila porcelansku činiju koja je bila poklon kada se uselila u kuću.
"Ja sam kriva jer sam se opustila i dopustila sebi da se vežem za ljude  i ostanem u jednom gradu duže od jedne  godine. Prihvatila sam ovo mesto kao svoj dom, mislila sam da mogu ovde da imam miran život, ali zaboravila sam nešto. Deca mafije ne mogu da imaju miran život. Na trenutak sam zaboravila ko sam, a stvarnost me je sačekala nespremnu da se odbranim od nje."
"Nisi ti kriva već oni. Prokleti bili
Tužicemo ih neće sa se ovim izvući tako lako."
"Koga ćeš da tužiš? Vladu? Ne možemo im ništa. Mislim da imam dovoljno drame u životu."
"Onda idemo odavde, nećemo više ostati ni dan ovde. Vratićemo se u London kod majke a onda idemo gde god želiš. Već sam naručila dve karte za London sa tvog lap topa. Možemo još sutra da odemo."
"Šta si uradila?" Upitala je sa strahom u očima što je Anu zbunilo "Ana, zar ti nisam rekla da ne mogu da odem, oni..."  Pre nego što je uspela da dovrši rečenicu na vratim se začulo glasno udaranje.
"Šta je ovo?" Ustala je da otvori a u kuću su upali Damjan, Jovan i jos jedam vojnik u uniformi i naoružani.
"Šta se događa, ne možete da upadate tako!"
"Gde je ona? Gde si je sakrila!" Damjanov glas je odzvanjao kroz celu kuću dok je pogledom tražio Milu.
"Ovamo je." Jovan se vratio iz pretrage a Damjan je krenuo ka dnevnom boravku.
"Gotovo je devojčice. Večeras se vraćaš u zatvor." Zgrabio ju je za ruku i povukao da ustane a Mila je pala na kolena.
"Nisam ništa uradila!" Vikala je kroz plač dok je Damjan vukao ka vratima.
"Šta to radite? Bolesna je, zar ne vidite da jedva stoji na nogama!" Ana ga je zaustavila pre nego što je odvukao Milu do vrata i uzela je kod sebe čvrsto je držeći u zagrljaj dok je Mila bespomoćno plakala.
"Bolesna je a kupuje kartu da odleti za London je l?" Prekrstio je ruke i nasmejao se. Ta devojka je ili mislila da je mnogo pametna ili je stvarno bila mnogo glupa ako je verovala kako moze da im pobegne.
"Dobro je znala kakva su pravila a sada će snositi posledice."
"Ne možete nigde da je odvedete u ovakvom stanju. Već ste joj dovoljno napakostili. Nije ona kupila kartu već ja. Ona nije ni znala." Spustila je nazad na kauč i besno se okrenula prema Damjanu koji se udobno smeštao u fotelju ne skidajući pogled sa Mile.
"I odakle vam pravo da ljudima ovako upadate u kuću. Šta zamišljate ko ste?"
"Mila savršeno dobro zna ko sam, zar ne Mila?" Streljao je pogledom dok ga je Mila uplašeno gledala. Plašila ga se više nego bilo koga drugog.
"Znaš da lako možeš da odletiš u Rusiju?"
"Znam." Odgovrorila je kroz suze.
"Dobro znaš kakav je dogovor. Jedna greška, samo jedna greška je dovoljna da te strpam u moju sigurnu kuću odakle nećeš izaći sve dok ti ja ne dozvolim."
"Nisam htela da odem, kunem se...." Briznula je u plač
"Možeš da shvatiš ovo kao pretnju ili malo upozorenje ne zanima me. Ali ako se desi nešto ovakvo ponovo, bila u pitanju ti ili tvoja drugarica, neće me zanimati da li znaš ili ne ali lično ću da te spakujem u avion za Rusiju. Je l ovo bilo dovoljno jasno?" Nisu ga zanimale njene suze, nije ga doticalo čak ni to jedno stanje u kojem se nalazila.
"Ako ste završili zamoliću vas da se izgubite iz ove kuće. Odmah!" Povikala je Ana
"A ti!" Povikao je jednako glasno kao i ona i sada svoj pogled usmerio na nju "Pazi šta radiš, sledećeg puta nećemo da budemo ovako fini." Još jednom ih je obe ošinuo pogledom i krenuo prema vratima a momci su izašli za njim.
"Kreten." Rekla je nakon što su se vrata uz tresak zatvorila.
"Zašto me nisi pitala kada si to uradila?" Upitala je Mila plačući, bila je van sebe od besa i straha u isto vreme.
"Mislila sam da je najbolje da odeš odavde." Videla joj je bes u očima, bes koji je bio upućen njoj.
"Rekla sam ti da ne mogu da odem! Zar ne razumeš?" Njene reči su odzvanje kroz kuću " Ne mogu da odem! Zarobljena sam ovde, još samo mi nanogicu nisu stavili. Ne mogu nigde da odem. Nemam više gde da se sakrijem." Sela je na krevet, prekrila lice rukama I ponovo počela da plače.
"Smiri se molim te, dobičeš napad, doktor je rekao da ne smeš da se uznemiravaš." Plašila se za nju, izgledala je kao da će je svakog trenutka obuzeti paničan napad. "Izvini, trebalo je da te pitam. Nisam smela to da uradim bez tvoje dozvole." Sela je pored nje izjedajući se zbog svoje nepromišljenosti.
"Pokreću istragu protiv mog oca, trajaće dugo i dok se ne završi zabranjeno mi je bilo gde da odem."
"Ne mogu to da ti urade." Rekla je sa nevericom, to će je potpuno dokrajčiti.
"O da mogu. I te kako mogu. Biću njihov tajni izvor, izvlačiće iz mene svaku moguću informaciju. Više nikada neću  da budem slobodna. Šta to i pričam." Nasmejala se i obrisala suze
"Kao da sam ikada i bila slobodna. Sve ove godine sam bežala a na kraju sam opet završila uhvaćena. Ako ne budem radila šta žele ovakva situacija ima da se ponovi Ana." Rekla je slomljenim glasom i pogledala je "Moje postojanje je opasnost za sve koje volim i koji su mi dragi. Treba da odeš odavde Ana, moja prošlost je teret koji moram sama da nosim. Ne mogu da dozvolim da te neko povredi zbog mene."
"Ne pada mi na pamet da te ostavim samu." Privukla je u čvrst zagrljaj "Nikada te neću ostaviti znaš to. Obećale smo da ćemo uvek da budemo jedna uz drugu a ja ne kršim obećanja koja dam. "Nikada ne bi oprostila sebi kada bi je ostavila. Ona joj je bila poput mlađe sestre koju nikad nije imala.
A čak i da je htela nije mogla. Jedom davno je dala još jedno obećanje koje bi ako prekrši platila životom. A ona je volela život.