Senke prošlosti

Zlatni kavez

"Još uvek se sećam Mateja, taj gad se ne zaboravlja tako lako. Naneo je ozbiljne štete mom carstvu, a sve zato što sam mu ubio ženu i odvojio ga od ćerke.
Ali uživao sam, znaš li zašto?" Opet je stavio ruke na sto i pronicljivo je pogledao. Bila je ovo igra u kojoj nije mogla da pobedi.
"Pustio sam ga da misli kako pobeđuje a onda sam iskoristio njegovu najveću slabost protiv njega, njegovu malu devojčicu." Njegov osmeh je bio tako zao, ceo njen život je prošao u skrivanju od tog zla koje se nalazilo nasuprot nje.
"Dimitar i on su bili prijatelji. Pre nego što se Dimitar obavezao da bude moja desna ruka, bili su najbolji prijatelji.
Bilo je zanimljiva igra pretvarati ih u najveće neprijatelje."
"To je tvoja omiljena igra na kraju krajeva."
"Aleksej će doći ovamo. Zna da je njegova predaja jedini način ako želi da spasi svoju sestru. Pokazaću mu kako niko nije nedodirljiv pa čak ni on. Susret sa voljenom sestrom koju je krio od mene svih ovih godina će biti njegova smrt, njegova smrt će da bude tvoja kazna za tvoje odmetništvo svih ovih godina. Postaviću ti opet isto pitanje Irina. Tvoj brat je umro i ubio za tebe. A ti? Šta bi ti uradila za svog brata?"

Ta rečenica joj je dugo prolazila kroz glavu nakon što su je vratili u sobi u kojoj su je držali zatvorenu.
Nije spavala te noći, dočekala je izlazak sunca budna. Kada su sunčevi zraci počeli da se probijaju u sobi prišla je prozoru koji je imao rešetke.
Bila je još uvek u toj svečanoj crnoj haljini. Osećala se poput ptice zarobljene u zlatnom kavezu iz kojeg nije mogla da pobegne.
Igra u kojoj nije mogla da pobedi.
"A ti? Šta bi ti uradila za svog brata Irina. Da li mogla da ubiješ za njega?
Ako bi to značilo da će živeti, da li bi oduzela drugi život zauzvrat?
Sta bi uradila?" Nije mogla da se otarasi te rečenice koja je nije napuštala ni trenutka. Lav je uspeo u svom naumu, ušao joj je u glavu. Upravljao je njenim mislima. 
Gledajući u okolinu ispred sebe iz kaveza u kojem se nalazila, molila se da Aleksej ne nasedne na Lavovu igru.
Ne može da dozvoli da ga izgubi ponovo. Bio je početak leta, period koji nije volela samo zbog jednog razloga.
Uskoro je trebalo da bude jedeanesta godišnjica od tragične smrti njene porodice. Osećala je neki čudan nemir u vazduhu, to nije mogao da bude dobar znak.

U vazduhu se zaista osećao neki čudan nemir. Aleksej je bio na pristaništu, dugo je gledao u more i razmišljao dok je iza njega bilo bar deset ljudi koji su bili njegova lična zaštita.
Nikolaj je insistirao na zaštiti iako niko zapravo nije mogao da se zaštiti od njega.
Ali oni su bili mafija a on naslednik, morao je da prati proceduru, pogotovo sada kada je Moskva bila njihova.
Nikolaj je imao još dva sina. Jedan je bio približno njegovih godina a drugi je bio dosta mlađi. Odrastali su zajedno, Nikolaj ih ni trenutka nije odvajao, niti poklanjao pažnju bilo kome posebno.
Iako ga je oduvek brinulo koliko je Aleksej bio povučen i nekako mračan, znao je da to ne može izaći na dobro.
U početku je to pripisivao gubitku porodice, na kraju je morao da prihvati da je ta tama koju je nosio u očima jednostavno deo njega i da neće otići.
Nikolaj je želeo da baš on postane novi vođa Bratve nakon njega a njegovi sinovi su prihvatili tu želju.
Ali Aleksej je želeo još nešto. Osvetu.
Želeo je da bude onaj koji će da slomi Okrugli sto jednom zauvek.
Sašu i Kirila je gledao kako odrastaju pred njim. Rano su ostali bez majke i on je brinuo u njima kada Nikolaj nije bio tu. Dečaci su bili vezani za njega, poštovali su ga i prihvatili kao narednog vođu njihovog klana.
Dok je njih gledao kako odrastaju Irinu je držao po strani, gledao je iz nekog ćoška tako da ga nikada ne vidi.
Ali ona je uvek bila najbitnija, ona je morala da bude zaštićena.
Ništa nije bilo bitnije više od njene zaštite iako je to značilo da on mora da bude mrtav za nju. Tako je jedino mogao da je sačuva, daleko od sebe, daleko od njihovog sveta.
Morao je da bude samo bolna uspomena za nju.
Nikada nije želeo da je toliko umeša, mislio je kako će se povući nakon što im kaže gde se nalazilo Dimitrovo tajno skladište oružje. Tajna koju je godinama nosila sa sobom.
Ali ona ne bih bila ona da nije krenula da istražuje. Bilo je to jače od nje.
Sada je opet bila u opasnosti zbog njega i njihovog sveta. Lav mu je poslao fotografiju na kojoj je bila ona likujući.
Bila je uplašena i zabrinuta. Zabrinuta za njega.
Nikolaja je uvek brinula njegova želja za osvetom. Zelja za uništenjem.
Govorio je kako će napraviti istu grešku kao njegov otac, da će samom sebi iskopati grob.
I imao je razloga za brigom jer je on znao samo za uništenje i haos.
Ali za jednu stvar nije bio u pravu.
On nije bio njegov otac, nije bio Dimitar. On je bio nešto mnogo gore.
Dok je sa dokova gledao more i slušao talase kako udaraju u dokove u ruci je vrteo zlatni upaljač. 
On nije bio neko ko zaboravlja a to nije bio bilo kakav upaljač.
Taj upaljač je jednom potpalio vatru zbog koje je on goreo.
Čuvao je taj upaljač godinama, samo da bi na kraju sa njim potpalio vatru u kojoj će goreti oni zbog kojih je nekada goreo on. A taj trenutak nikad nije bio bliži.
"Ako si završio sa razmišljanjem imam dobru vest za tebe." Kiril mu je prišao.
Bili su slične visine, oboje su imali istu crnu razbarušenu kosu i zelene oči.
"Komadant je pristao na saradnju dok ne izvučete Irinu."
"Ništa manje nisam ni očekivao."
"Nadam se da imaš plan B jer čim se reše Lava krenuće na tebe."