Senke prošlosti

Razotkrivena

Tražila je način da izbaci svu tu nelagodu i nemir iz sebe i znala je pravu stvar koja će joj pomoći u tom naumu.
Trčala je skoro ceo sat u parku u sportskim helankama i kratkoj majčici.
Ana je mislila da je paranoična ali ona nije mogla da se oslobodi tog osećaja da se nešto sprema, kao da je opasnost vreba odma tu iza ćoška. Čak je i vazduh mirisao drugačije. Mozda bi trebalo da ode negde van Srbije na neko vreme. Odmor.
To bi bilo sjajno, pomislila je u sebi.
Telefon u džepu je oglasio poziv a ona je okrenula očima na samu pomisao da je Ana ni pola sata neće ostaviti na miru a onda se sudarila sa nekim a telefon iz njene ruke je pao na zemlju.
"Izvinjavam se..." Ućutala je susrevši se sa tim nemirnim crnim očima. "Zaista?"
"Šta? I ja trčim u ovom parku." Odgovorio je Damjan dok mu je ona uputila pogled pun nepoverenja.
"Usput, zanimljive li slučajnosti da neletimo jedno na drugo bas ovde."
"Ne verujem u slučajnosti." Rekla je i sela na slobodnu klupu a zatim ga zbunjeno pogledala kad je seo pored nje ni pitavši je da li može.
"Ne veruješ u slučajnosti, mrziš muški rod. Interesantna si ti devojka." A i bila je zgodna morao je da prizna prizna sebi.
"Ne mrzim ih , samo im ne verujem."
"Neko te je u prošlosti toliko povredio, da si izgubila poverenje?"
"Šta želite komandante? Ne verujem da neko poput vas ima vremena da trči parkom." Zaista je želela mir i nije se osećala prijatno u blizini tog čoveka.
"Ti si ona koja je na mom imanju, i usput ne vidim ni jednu slobodnu klupu u vidokrugu." Uzvratio jednako oštro, naravno da nije imao toliko slobodnog vremena. Bila je na oprezu u njegovoj blizini.
"Vaše imanje?"
"Pripada mojoj porodici već generacijama. Deda je od njega napravio šetalište a otac ga je preuredio u park kada sam se ja rodio."
"Onda ste imali srećno detinjstvo odrastajući ovde."
"Može se reći. Znaš moj čin, raspitivala si se o meni? Upitao je provocirajuci je a ona se u trenutku našla zbunjena.
"Moja prijateljica je našla važno da to spomene. Nisam se raspitivala o vama."
"Nadam se da vas nije razočarala." Mrzela je to njegovo samopuzdanje.
"Ne brinite nije pokvarila vaš ugled." Ali je zato njoj dala do znanja da treba da ga se kloni najbolje što može.
"Šta je sa tobom? Nisam te ranije vidjao ovde a i ne izgledaš kao da si odavde." Započeo je svoj posao.
"A kako to izgledam?" Upitala ga je pronicljivo. Znala je da uopšte nije pametno da sedi pored tog komadanta i još i razgovara sa njim ali ono što joj rekao ispred bara joj nije napuštalo misli.
"Na prvi pogled izgledaš kao sasvim normalna devojka, verovatno student. Ne pokazuješ se previše i imaš mali krug prijatelja."
"A koji je drugi pogled?" Plašio je odgovor ali nije želela da ode dok ne sazna.
"Na drugi pogled,to jest, da budem detaljniji ako bi se neko malo bolje zagledao u tvoje oči shvatio bi da si sve samo ne obična devojka."
"I, šta to vidite u mojim očima komadante?" Nije skidala pogled sa njegovih očiju kao ni on sa njenih.
"Vidim puno tajnovitosti i neke čudne lepote u tome. Veliku opreznost prema svakome ko se usudi da im se približi, nepoverenje, mislim da te čak ni tvoji najbliži ne poznaju tako dobro kao što misle. Tvoje oči su devojčice moja pune tajni, koje su samo one videle. A zavisno od njihove težine možda su čak i opasne."Mogla je da oseti kako joj kroz kičmu prolaze trnci, on se igrao sa njom.
"A na osnovu čega ste sve to zaključili? Mogao je da oseti njen strah.
"Oči su te odale."
"Oči?" Nasmejala se dok se u njoj oglašavao dobro poznati alarm. Mozda će već sutra otići na odmor sa kojeg se neće uskoro vratiti.
"Zanimljivo tumačenje na osnovu pogleda moram priznati. Ali niste pogodili."
"Mislim da bas jesam ali ti ne želiš da priznaš da ti je neko skinuo masku sa lica."
"Sad i maska? A zbog čega je ona tu?"
"Moraš biti izuzetno pametan da opstaneš u ovom okrutnom svetu. A pogotovo ako sa sobom vučeš opasne tajne."
"Sada sam još i opasna?" On zna, bila je uverena da zna, njegovi pokreti i reči su potvrdjivali njenu sumnju. Igarao se sa njom.
"Ja sam te pročitao, znam ko si i na sta si spremna, ali ti mene ne poznaješ."
"Misliš da me na osnovu par rečenica i to nelogičnih poznaješ, veruj mi ne znaš ti ništa. Ti samo voliš da se igraš sa tuđim životima, to ti je kao hobi." Razbesneo je, bilo je vreme da joj zada poslednji udarac.
"Zapravo me podsećaš na jednu devojčicu koju sam jednom video na slici i to sasvim slučajno. Imala je iste oči poput tvojih. Tako neobično zelene i pegice po licu. Mislio sam da više nikada neću videti takve oči ponovo. Ahhh, kako se ono beše zvala. Irina. Šteta što je imala onako tužnu sudbinu." Lice joj je postalo bledo, u sekundi se pretvorila u duha koji je svim snagama želeo da odleprša od njega, najdalje što može i sve to samo začuvsi to ime.
Krajičkom oka je pogledao u poruku na telefonu koja mu je upravo stigla i koja je konačno potvrdila ono što je želeo da zna.
Rezultati se poklapaju. Imamo pravu devojku." Bilo je sve što je napisao Jovan I vratio je pogled na nju. Konačno je držao u klopci.
"Komadante veoma ste smešni ali kasno je, i vreme je da krenem. Zbogom." Rekla je i ustala sa klupe, mora da nestane iz Beograda još te noći.
"Zbogom? To zvuči kao da se više nećemo sresti?"
"Mislim da je ovo zadnji put da se vidimo."
Ubrzanim koracima krenula je nazad kući i pozvala Anu.
"Otkrili su me. Taj komadant zna moj pravi identitet. Moram da odem iz Beograda još večeras." Prekinula je i gotovo trčeći krenula niz ulicu. Oluja koju je predosećala se spremala da prekrije nebo.
Damjan je u bazi sad u vojnoj uniformi već razradjivao plan njenog hapšenja.
"Znači uzorci koje smo predali se poklapaju sa onim što nam je poslala Ruska vlada? Upitao je još jednom zakopčavajući svoju vojnu jaknu.
"Da, sve je kao što si i pretpostavio. Kakav je dalji plan?" Upitao ga je Jovan I pružio mu njegovu crvenu beretku.
"Krećemo u akciju odmah. Siguran sam da neće čekati ni trenutaka da pobegne još večeras. Želim i Ivana i Olgu sa nama, neka se spreme. I obavesti generala."
Damjan je u baru odmah nakon što je Mila sa Suzi ušla taksi uzeo čašu iz koje je Mila pila to veče jer je znao da će otiske sa nje moći da uporedi sa onim koje mu je poslao kolega iz Rusije. Kada je Jovanu govorio da ima dobar plan i da drži sve pod kontrolom nije mu verovao a na kraju je čak i njega ostavio bez teksta.

Mila je pakovala samo najosnovnije stvari, bez i jedne emocije na licu što je Anu plašilo.
"Kako si tako sigurna da zna. Šta ako grešiš."
"Veruj mi sigurna sam da ne grešim. Ni jedan naš susret nije bio bez razloga. Igrao se sa mnom, zamajvao me. Pokušavao je rečima da me nadmudri i čekao je pravi znak. Kada mu je stigla ta poruka sve mi je bilo kristalno jasno. Pratili su me celo ovo vreme."
"Ali kako su saznali?"
"Nemam vreme da razmišljam o tome. Moram da odem odmah." Stavila je kačket na glavu i ranac na rame spremna za pokret.
"Reci mi bar gde ideš?" Ana je bila izbezumljena.
"Javiću ti se."
Izašla je iz kuće i pognute glave krenula niz ulicu, džeći se mračne strane. Trebala je na vreme da predvidi situaciju, nije smela toliko da se opusti. Ostavila je Anu uplakanu ali nije imala izbora, razmišljaće o tome kada se bude sklonila na sigurno.
Autobuska stanica je bila jos nekoliko metara udaljena od nje kada je osetila ruku na ramenu.
"Krenula si negde?" Zaledila se prepoznavši taj glas. Ispred nje se stvorio još jedan vojnik i žena koja je takodje bila u vojnoj uniformi a iza nje je stajao Damjan koji joj je stezao rame.
Upala je u njegovu klopku.
"Komadante, još jedna slučajnost?" Pogledom je tražila pravac ka kojem bi mogla da pobegne.
"Izgleda kao da si u žurbi, Irina."
"Zanimljiv lov moram priznati. Verovatno nije bilo zabavno toliko dugo motriti na plen u strahu da bi mogao pobeći."
"Ali ipak sam ga uhvatio."
"Ne zavaravaj se. Mogu izazvati takvu scenu za sekundu i to takvu da nebi mogao ništa da uradiš."
"Ako ti ne kreneš sa mnom, uhapsiću Anu. Svakako se upravo druži sa mojim kolegama. Zadaću joj takve muke da ćeš zažalilti što si pobegla."
Ana. Mogao bi da je povredi, on je bio spreman na sve a njegov sve jači stisak na ramenu joj to jasno stavio do znanja.
"Možemo ovo uraditi na teži ili lakši način, Irina. Nemoj uopšte da sumnjaš da umem da napravim jednako dobru scenu kao i ti."
Stavio joj lisice na ruke i ugurao u crni vojni džip. Suze su joj pekle obraze kako su sve više odmicali od stanice nazad prema gradu.
"Gde me vodite?"
"Ne budi nestrpljiva, stižemo uskoro."