Senke prošlosti

Lov

Sviđala joj se Moskva. Nije joj trebalo dugo vremena da se uklopi u novoj sredini. Ali nedostajao joj je i dom, kao i sve što je ostavila za sobom pre nego što je otišla.
U tim trenucima odgurnula bi nostalgiju sa strane i skoncentrisla se samo na cilj zbog kojeg je tu gde jeste.
Prvih dana je samo istraživala, upoznavala se sa okolinom, pokušavala da ne skrene previše pažnje na sebe i radila ono što bi joj nadređeni u toj Ruskoj bazi zapovedili.
Dan bi joj započinjao sasvim normalno.
Navukla bi uniformu, družila se novim kolegama i obavljala posao po rasporedu koji bi joj dali.
Ali uveče, kada Moskvu prekrije mrak, dan zameni noć,  sunce mesec.
Kada se mračne ulice ispune sumnjivim ljudima koji vrebaju iz mraka, tada je u akciju išla i ona.
Tajno tako da niko ne zna i niko ništa ne primeti.
Nije samo Senka bio dobar u izvlačenju, skrivanju, i izigravanju lisice. I ona je umela da bude podjedanko dobra i lukava samo ako to zaželi.
Trudila se da sazna što više o Okruglom stolu i ljudima koje sede za njim.
Izvlačila je najbitnije informacije o svakom pojedinačno. Njihove porodice, ljude sa kojima su u kontaktu, mesta na koje stanuju i na koja odlaze, mesta sakupljanja i glavnih isporuka i okršaja.
Znala je da bi neko od tih mesta mogao da je odvede do Senke.
On je morao da bude negde tu, bila je sigurna u to. Sve ih je vrebao iz nekog  ćoška i tražio novu priliku da se pokaže pod uličnim svetlima i napadne ponovo.
Bilo je to čudno vreme za sve, napetost i adrenalin su mogli da se osete u vazduhu.
Svi su strahovali od nevidljivog ubice koji napada iz tame, svako od njih je mogao da bude sledeći.
Strpljivo je čekala noćima, pratila grupu ljudi koji su kako je smatrala stali na žulj Senci ili još jedni plaćenici u nizu onih koje je Okrugli sto slao u lov na njega.
Dobro je znala da ni oni neće da postignu ništa bolji uspeh od onih prošlih. Umesto da ulove njega postaće njegova lovina. Još jedan njegov trijumf pobede i jasne nepobedivosti u nizu ostalih pobeda.
Posmatrala ih je dugo. Grejali su se oko bureta sa vatrom i igrali noževima, pokazivali su svoje veštine jedni drugima.
Ali ona nije bila jedina koja ih je posmatrala te noći.
Oni nisu videli ali ona jeste. Sa mesta na kojem je ona bila dobro skrivena mesečina je obasjavala siluetu muškarca u crnom sa druge strane uličice.
To je bio trenutak koji je toliko dana strpljivo čekala.
Osećala je adrenalin kako joj struji venama i uzbuđenost dok je gledala kako izlazi iz mraka i korača prema njima.
Uhvatio ih je potpuno nespremne, nisu stigli ni da odreaguju kako treba kad je počeo da ih napada.
Njihova prednost jer ih je bilo više dok je on bio sam nije mogla da im pomogne. Zamahivao je brzo i rezao duboko. Nikada još nije videla takve pokrete, brzinu i stručnost kao da je bio rođen sa nožem u rukama.
Njihovi krici su joj parali uši. Klao ih je tako nemilosrdno, bez imalo savesti. Imala je osećaj da joj se svaka dlaka podigla od jeze i straha.
Nije se zaustavio dok svi nisu bili na zemlji i mrtvi a onda je stao ispred bureta sa vatrom i grejao se kao da upravo nije napravio masakar oko sebe.
Zatim je izvadio sprej marker i na zidu pored gomile mrtvih tela iscrtao veliko 'S' preko celog zida, tako da svi znaju da je i dalje tu i da dolazi po njih.
Nije bila pametna ideja da ga napadne, nebi imala nikavu šansu, pogotovo ne nakon pokolja kojem je prisustvovala.
Ali mu nije dozvolila ni da joj pobegne, želela je da dođe do njegovog skrovišta kako bi mogla da ga iskoristi protiv njega i da sazna još više.
Ali je zaboravila koga prati i da on to lako moze da oseti.
Naveo ju je na slepu uličicu a onda nestao.
Bio je to ćorskak, nasamario ju je.
Zatvorila je oči i besno uzdahnula.
Kako? Kako je uspeo tako lako da je provali? Bila pažljiva i oprezna kao nikada do tada.
Skinula je kačket sa glave i pogledala oko sebe. Nije znala čak ni gde se nalazi a onda joj se na visokom uzvišenju daleko od nje prikazala velika vila i shvatila je u kom i čijem kraju se nalazi.
Izgledala je isto kao na fotogragiji čak i u noći.

"Pokušavala sam da je upozorim da ne sme da veruje Nikolaju ali nije slušala.
Ne znam kako ali on je nekako povezan sa Senkom."

Kroz glavu su joj prolazile Anine reči a na licu joj se pojavio osmeh.
Možda je uspeo da je odvede u slepu ulicu ali je pogrešno procenio njene sposobnosti.

Ako su Anine sumnje tačne onda je Nikolaj sledeća meta. Ako želi da uhvati Senku mora da navede Nikolaja da ga izda.
Umesto Senke sada je i tražila način i pravo mesto gde bi mogla da ga uhvati u klopci Nikolaja i osigura svoju bezbednost.
A javnost je bila prava prilika za sve to.
U javnosti ne može da je povredi a ni da joj pobegne.

Posmatrala ga je kako ruča u tom elitnom restoranu na terasi, okružen svojim obezbeđenjem.
Čekala je pravi trenutak a onda ustala sa svog mesta i sela za njegov sto, tako vešto da niko od njegovih čuvara nije stigao da je zaustavi i sklopila ruke na sto pronicljivog pogleda,uprtog u njega
dok je on gledao čas u svoje ljude koji su stezali svoja oružja za pojasom čas u nju. Ali lice mu nije odavalo nikakvu reakciju.
"Nisam ovde da vas ubijem, sumnjam da bi uspela u tome čak ako bi i pokušala zato recite svojim gorilama da se opuste."
"Srpkinja?" Nasmejala se na to
"Daleko si od kuće, zato bolje reci šta želiš kad već nisi ovde da me ubiješ i možda razmislim da te živu pustim da odeš."
"Ali vi me nećete povrediti. Irini se to ne bih svidelo. Zar ne mislimo oboje isto? Ustvari, kada malo bolje razmislim mozda i ne mislimo isto jer vi ne sedite na samo ja jednoj stolici, igrate dvostruku igru. Grešim li?"
"Ako misliš da ti njeno ime može spasiti život, varaš se." Bila je to jasna poruka u koju ni malo nije sumnjala.
"Da li vam je Senka naredio da joj pošaljete one dijamante ili ste se vi odjednom setili devojčice koju ste samo odbacili i ostavili je bez ičega i potpuno samu?" I njena poruka je bila podjednako jasna
"Da pretpostavim. Njena cimerka, poručnica. Da li tvoji nadređeni znaju gde se nalaziš i sa kim razgovaraš?"
"Ona se sada bori za život jer vi niste uspeli da je zaštite. Znate li to uopšte?
Zna li Senka da su je povredili zbog njegove igre?"
"Senka kojeg sam ja znao je mrtav. Ili je Matej ipak preživeo nekako?"
"Ne trudite se da me zavarate. Možda možete ostale ali ne i mene." Uputila mu je ozbiljan pogled
"Ne znam u kakvoj ste vezi sa njim, ni ko za koga radi ali osoba do koje je meni mnogo stalo je sada u komi zbog vašeg prljavog sveta. Umesto da branite nju vi krijete Senku kod sebe.
Čudno je na šta su ljudi danas sve spremni samo zbog šačice novca i malo moći."
"Mogao bih da te ubijem istog trenutka zbog tih reči." Prešla je crtu
"A ja bi mogla da pošaljem jednu poruku Okruglom stolu i vi ćete da budete onaj koji se bori za život.
Zar stvarno mislite da sam došla ovde nespremna?"
"Naivna si ako misliš da me svojim pretnjama možeš zaplašiti."
"Ne verujem da ste čovek koji plaši bilo čega na ovom svetu. Čak ni smrti.
Ovde sam da pronađem nekog koga je Mila želela da pronađe i ne odlazim odavde praznih ruku."
"To što tražiš nećeš pronaći."
"Možda." Nasmejala se "Ali mogu da pokušam zar ne?"
"Onda ćeš umreti u pokušaju, kao i mnogi pre tebe."
"Ali ja nisam oni pre mene. Možete da me uhvatite u klopku ali i da očekujete isto zauzvrat. Prenesite mu to kada ga budete videli.
I da." Još jednom se okrenula prema njemu "Recite mu i da sam sinoć uživala u predstavi."

Nasmejala se i napustila to mesto.
Nisu pokušali ništa iza njenih leđa.
Bili su u javnosti i verovatno nisu hteli da skreću pažnju na sebe, ali to ne znači da neće pokušati nešto kasnije.
Mogla je da oseti njihove poglede iza sebe i podilazila je jeza od njih.

Nikolaj je odmah nakon što je izašla uzeo telefon u ruke.
"Imaš gošću iz Srbije koja me je upravo posetila tražeći tebe. Ne izgleda opasno ali mogla bi da bude ozbiljan problem."

Olga je spustila telefon i nasmejala se, bubica koju je ostavila za prisluškivanje je upravo uspešno odradila svoj posao.
Ana je ipak bila u pravu, Nikolaj radi za Senku i upravo joj je to i priznao a da ni ne zna.
Konačno je napravila korak napred, na kraju je ipak bilo vredno rizikovanja.
Mila bi bila ponosna na nju.

Oko Mile je sada bilo manje aparata nego ranije ali njeno stanje je i dalje bilo neizvesno,čak i posle mesec dana.
Damjan je svakom prilikom bio pored nje, nije gubio nadu da će se probuditi.
Govorio je sebi da je samo pitanje vremena ali vreme je prolazilo a ona je i dalje spavala.

U svom snu Mila šetala plažom.
Dan je bio prelep, nebo je bilo plave boje a ona je na sebi imala dugačku belu haljinu i gazila po pesku dok joj je vetrić raznosio pramenove kose.
Dugo je šetala a onda je u daljini videla dva dobro poznata lika kako se jure i pljuskaju jedno drugo vodom.
Zvukovi njihovog smejanja su je dozivali i krenula im je u susret.