Senke prošlosti

Smrtna presuda

Udarao je tu vreću toliko brzo i snažno kao da mu život zavisi od toga.
Želeo je da povredi nekog ili nešto toliko silno.
Kroz glavu mu je prolazila samo jedna rečenica.
Ona umire, ostalo joj je još mesec dana pre nego što im svima kaže poslednje zbogom.
A on je bio nemoćan da bilo sta uradi kako bi je sprečio.
"Znaš, kada bi se sada pogledao u ogledalo uplašio bi se sopstvenog izgleda."
Jovan je stajao par koraka iza njega.
"A kako to izgledam?" Nije se zamarao da mu uzvrati pogled i nastavio je da udara vreću.
"Jadno." Odgovorio je posle nekoliko trenutaka i prišao mu je.
"Hvala na iskrenosti."
"Tačno sam znao da ću te pronaći ovde.
Uvek si tu dolazio kada naiđe neki problem. Bio si uveren da ti boksovanje može pomoći da obuzdaš bes koji si držao i sebi."
"Došao si ovde da mi držiš lekcije?" Ošinuo ga je pogledom a Jovan je stao ispred njega i zaustavio vreću koja se njihala.
"Jednom sam ti rekao ćeš se opeći o vatru koju si sam potpalio. Ali nisi me slušao." Pustio ga je da udara u vreću dok je on držao
"Ja sam prvi bio protiv tvoje veze sa Milom jer mi se nije sviđalo kako ta devojka utiče na tebe. Ali opet nisi slušao." Udario je jače nakon njegove poslednje reči.
"Oboje ste prokleto tvrdoglavi da slušate bilo koga oko vas.
Ali onda sam i sam uvideo ono što mi je celo vreme bilo pred očima."
"A to je?"
"Koliko god da ste bežali, koliko god da ste se mrzeli na kraju dana ste se opet vraćali jedno drugom poraženi i pognutih glava.
Niste funkcionisali odvojeno.
Kada si nestao na zadatku tu devojku niko nije mogao da natera da izađe iz baze danima." Kada je Damjan nastavio da ćuti i bezizražajno udara u vreću povukao je i stranu i naterao ga da mu uzvrati pogled.
"Dosta je Damjane!"
"Skloni mi se sa puta."
"Ili šta? Udarićeš mene umesto vreće?"
Nije mu dozvoljavao sa skrene pogled sa njega.
"Dovedi se u red Damjane, ovo nije mesto na koje treba da budeš.
Potreban si joj više nego bilo ko sada.
Ne ostavljaj je samu kada joj najmanje treba sa bude sama."

Damjanu nije trebalo dugo da se nađe ispred vrata od njene sobe.
Olga ih je ostavila same kada je došao a on je nekoliko trenutaka ćutke stajao ispred njenih vrata, skupljajući snagu da je vidi tako nemoćnu.
Kada ih je otvorila bacila mu se u zagrljaj a on je nežno privio uz sebe i pustio da mu se isplače na ramenu.
"Neću ti dozvoliti da me ostaviš malena.
Srušiću ceo svet ako treba, dovući ću najbolje doktore ovde ali neću te pustiti da odeš.
Obećao sam da ću te štititi, zar si zaboravila to?" Pustio je iz zagrljaja da ga pogleda. Bila je umorna, umorna od surovog života koji joj je sudbina nametnula.
Te krupne zelene oči su tražile spas u njemu a on je obećao sebi da će uraditi sve samo da je nikada više ne ostavi samu i nezaštićenu.

Narednih dana je retko ostavljao samu, odlazio je od nje samo kada je morao da ode do baze a onda se odmah vraćao nazad.
Bas kao što je ona njega danima čekala da se vrati iz Rusije i brinula isto je radio i on za nju.
Bio je tu da je nasmeje, da joj skrene misli, da joj čita, priča, smiruje je.
Bio je tu kada je imala mučnine, bolove, nosio je do kupatila kada je jedva stajala na nogama, govorio da je i dalje najlepša žena na svetu kada je očajavala jer je iz dana u dan bila sve bleđa i bleđa.
Bilo je trenutaka kada je bila povučena i želela da bude sama ali uvek se vraćala sa osmehom.
Nije dozvoljavala da joj duh padne nasuprot svemu.
Momci su redovno dolazili da je posećuju. Donosili su filmove, gledali utakmice sa njom. Puštali su je da iznosi svoja mišljenja o fudbalu i košarci iako nije imala pojma o sportovima uopšte.
Onda bi je zasmejavli, smišljali razne šale i prepričavali njihove dogodovštine samo da izazovu osmeh na njenom licu.
General je pronašao najbolje doktore za nju.
Pristala je na operaciju bez obzira na opasnost od nje i obećala je da će dati sve od sebe da bude dovoljno jaka da je podnese i da im se vrati živa i sa novim srcem.
Kako su dani prolazili bila je sve lošije i bilo je dogovoreno da se u bolnici opremi specijalna soba za nju.
Kroz dva dana je trebalo da se preseli tamo.
Dani su odmicali i svi su se plašili najgoreg.