Senke prošlosti

Oproštaj

Operacija je trajala satima a ti sati su mu se činili kao večnost.
Sedeo je na stolici u čekaonici pogleda uprtog u operacionu salu u kojoj je bila ona.
Kada je doktor konačno izašao odmah je ustao i u dva koraka se stvorio ispred njega. Svi su ga okružili.
"Operacija je prošla uspešno. U vašoj prijateljici je sada novo i zdravo srce."
Odahnuo je i pogledao je sa vrata.
"Znači opasnost je prošla? Biće dobro, zar ne?"
"Za sada je sve stabilno. Pokušaćemo da je probudimo za par sati." Doktor ga je potapšao po ramenu i krenuo svojim putem. Bila je to jedna od najtežih operacija u njegovom životu.
"Čuo si ga." Jovan ga je nasmejan zagrlio i potapšao po leđima
"Sutra će je probuditi i ništa i niko više neće moći da vas razdvoji."
"Nikada je više neću ostaviti samu."

Prošlo je još dosta vremena pre nego što se doktor ponovo vratio, spremni da je probude.
Želeo je bude pored nje kada otvori oči
Želeo je da joj kaže da je prošlo i da je sada sigurna. Želeo je samo ponovo da vidi te zelene oči koje su bile ceo njegov svet.
Čekali su još neko vreme nakon što je doktor isključio anesteziju.
Polako je otvarila oči a onda bi ih opet zatvorila pa sve iznova.
"Mila?" Doktor je pozvao "Dobrodošla nazad."
Dezorentisano je gledala oko sebe i uspela sa zadrži pogled kratko na Damjanu kada je nešto krenulo po zlu.
Monitori su opet krenuli da pište a njeno telo je počelo nekontrlisano da se trese.
"Šta se događa?" Upitao je uplašeno "Mila?"
"Doživljava šok, njeno telo odbija da prihvati nov organ.
Ispratite komadanta iz sobe i pripremite se za hitnu intervenciju.
"Ali bila je..." Izgurali su ga u hodnik i zatvorili vrata za njima ostavivši ga zbunjenog i uplašenog.
Bilo je sve u redu, rekli su mu da je opasnost prošla. Šta je onda krenulo po zlu?
Niko nije otvarao vrata satima, imao je osećaj da će poludeti.
Bio je naslonjen uz zid pogleda uprtog u zatvorena vrata iza kojih je bila ona.
Kroz glavu mu je je prolazio pogled koji mu je uputila nakon što je otvorila oči.
Izbezumljen, uplašen, dezjorentisan.
A ona je uvek je bila njegova hrabra devojka.
Od dana kada je upoznao, kada je prihvatio da bude onaj koji će da je privede, njene oči su našle neki skriveni put do njegovog srca za koji nije znao da postoji i od tada ga više nikada nisu ostavile na miru.

Kada je doktor konačno izašao podigao je svoj zamišljeni pogled prema njemu.
"Žao mi je. Usled novonastalih komplikacija pacijentkinja je upala u komu."
"Ali bila je dobro!" Unezvereno ga je streljao pogledom
"Rekli ste da je dobro i da je sigurno da je probudite. Zar niste rekli tako? Kakve gluposti sada govorite, doktore! Je li? Koga zajebavate!"
"Damjane!" General i Miloš su mu pritrčali pre nego što je krenuo na doktora i čvrsto ga zgrabili pokušavajući da ga obale na stolicu.
"Nažalost, ovo je bilo očekivano stanje.
U toku dva dana doživela je više intervecija, ni jedno telo nije sposobno da se izbori sa tolikom dozom opterećenja."
"Rekao je da je sigurno da je probudi.
Bila je dobro! Otvorila je oči. Zar ne razumete! Ona..."
Doživljavao je napad besa.
General i Miloš nisu bili dovoljni da ga obuzdaju.
Kada su uspeli da ga sklone od doktora počeo je da lomi i baca sve što bi mu se našlo pos rukom a onda i da udara pesnicom o zid.
"Damjane! Držite ga!"

Još nikada nije videla svoga voljenog rođaka, pozntog komadanta Damjana Jakšića kako ispred svih njih doživljava napada besa ili još gore nervni slom i to takav da su jedva uspeli da ga obuzdaju.
Kako su im kasnije kada se Damjan smirio objasnili Mila je bila upala u duboku komu i bilo je neizvesno kada će i da li da se probudi.
Bio je to težak udarac za sve. Niko nije mogao da očekuje takav ishod.
Nakon par dana sve je i dalje bilo isto, samo je Mila bila premeštena u drugoj sobi u kojoj je čvrsto spavala.
Sa vrata je posmatrala Damjana kako drži njenu ruku u svojoj i moli je da se probudi i da ga ne ostavlja samog.
Retko su ga mogli videti van njene sobe ili van bolnice. Bio je potpuno skrhan.
Poražen i slomljen, bilo mu je teško da se pomiri sa novonastalom situacijom i neprestano je krivio sebe jer nije mogao ništa da uradi da joj pomogne.
"Volim te vise od svog zivota malena.
Spreman sam da uradim šta god treba samo da ponovo otvoriš te tvoje lepe okice i pokloniš mi jedan od onih svojih vragolastih osmeha."
Još jednom je pogledala u nju a onda se tiho okrenula i otišla.
Nije želela da ide kući, nije bio prijatan osećaj biti u njoj sama.
Šetajući stigla je do jezerceta na koje je Mila volela da dođe sama vremena na vreme i sela na mostić posmtrajući vodu kako joj dodiruje vrhove prstiju.
Mila je volela to mesto jer je još samo tu mogla sa oseti prisustvo svoje davno izgubljene braće a sada je ona bila tu da bi ponovo osetila njeno deo nje pored sebe.
Osećala se neobično samom i usamaljenom kao nikada do tada.
Sedeti tu bez Mile nije bilo isto.
Kroz misli joj je prolazio jedan od njihovih poslednjih razgovora.
Kao da je bila predosećala da će se nešto loše dogoditi.
Želela je da joj obeća da će se skloniti od tajne operacije i svega što su same radile jer se plašila da postaje i previše opasno za nju da ostane u celoj toj igri.
U slučaju da joj se nešto dogodi želela je  da prekine istragu koju su vodile o Senci, da uništi sve što su ikada otkrile o njemu i da to pitanje zatvori jednom zauvek. Želela je da bude sigurna i da ima miran i srećan život kako je od početka trebalo da bude.
Čak i u tim poslednjim trenucima želela je da uradi sve što može da ona bude sigurna. Plašila se da bih bez nje mogla da upadne u neku nevolju.
Uvek je želela da je drži dalje od svega, želela je da je svega poštedi.
Čak je i pripremala za ove dane.
"Jednom kada bude bilo vreme odnećeš ovu fasciklu generalu umesto mene.
To je nešto što mu dugujem." Bilo je to nekoliko dana nakon što su je izboli.
"Kako ću znati kada treba da je odnesem?"
"Znaćeš."

"Znaću jer ti nećeš biti tu da uradiš to sama." Rekla je tiho i ustala sa mostića.
Dobro je znala gde se nalazi ta fascikla.
Mila je uvek pazila da takve stvari drži dalje od ostalih ali Olga je znala sva ta mesta.
Za ono što je planirala Mila joj nikada nebi dopustila, bio bi to preveliki rizik za nju. Ali Mila je bila u dubokoj komi, a ona nije planirala da mirno sedi dok su ljudi koji su je povredili i dalje na slobodi.
Sa crnom fasciklom uz sebe ušla je u generalovu kancelariju.
"Olga, sta te dovodi ovde u ovo vreme?"
General joj je uputio nežan osmeh.
"Mila je ostavila nešto za vas." Stavila je crnu fasciklu na sto pored njega.
"Želela je da se postaram da dobijete to u sličaju da joj se nešto dogodi. Što god da je unutra dugo je radila na tome."
Nakon tih reči ostavila ga je samog.
General je nekoliko trenutaka gledao fasciklu a onda je otvorio.
Prvo je naišao na pismo na njemu je bilo njegovo ime.
0tvorio ga je i počeo da čita.

"Ako čitate ovo pismo onda je to znak da je vise nisam među živima.
Ne tugujete previše za mnom, bilo je ovo jedno veoma zamorno putovanje. Ovo je moj poslednji poklon za vas, moj oproštaj. Vi ste dobar čovek generale, nikada nemojte da zaboravite to.
Uvek sam mogla da predosetim kada nailazi nova oluja, i pre nego što su mi rekli da su mi dani odbrojani osećala sam da mi vremena ponestaje.
Ja nisam poznavala Mateja i Anstasiju,
Dimitar i Helena će uvek da ostanu deo mene, koliko god vi pokušavali da promenite to ne možete.
Oni su bili jedina porodica za koju sam znala i jedina porodica koje se sećam.
Da sam mogla da biram izabrala bi baš vas da budete moj otac.
Uvek ste bili tako strpljivi kada sam ja u pitanju, trudili ste se da me poštedite što više možete.
Niste morali ali uvek ste se starali da budem dobro i da sam sigurna.
Sada je došao red da se odužim za sve dobro što se uradili za mene." Pustio je suzu da mu sklizne niz obraz.
Ta devojka nikog nije ostavljala ravnodušnog.
"U svetu u kojem sam ja odrasla dug se nikad ne zabavlja.
U fascikli se nalazi pomoć u borbi koja vam predstoji. Ono što sam vam obećala.
Dokumenti koje ste tražili, sve što možete da uradite da se epizoda Volkov ne ponovi, svako sredstvo koje vam je bilo potrebno da pobedite u ovome.
I naravno ono što niko ne zna jer ne možete da se borite protiv neprijatelja kojeg ne vidite. U fascikli se nalazi ime i informacije o čoveku koji drži glavne uzde za Okruglim stolom.
Žao mi je što mi je trebalo ovoliko vremena da shvatim ko je to.
Ovo je bila i moja bitka, ne dozvolite da bude uzaludna, ne dozvolite im da pobede.
Čuvajte se i čuvajte Damjana i Olgu za mene. Oni su bili sve što sam imala."
Spustio je pismo na sto i izvadio dokumente iz fascikle, unutra je bilo sve što je obećala.
U šoku je listao dokumente jedne za drugima. Među njima je bilo sve što im je trebalo da misiju konačno privedu kraju i to u svoju korist.
Ali kako? Kako je ona uspela da dođe do takvih ključnih i toliko važnih informacija potpuno sama?

"Uradila sam šta si želela. Tvoja crna fascikla je sada kod generala." Olga je sedela pored Milinog kreveta.
"Neće me biti neko vreme. Oni znaju gde idem ali niko ne zna pravi razlog zbog kojeg idem u Rusiju.
Želela si da me držiš dalje od svega ali na kraju su tebe povredili.
Neću dozvoliti da tvoja borba bude uzaludana.
Želela si da ga pronađeš, sada je na meni da uradim to. Pronaći ću ga za tebe."