Senke prošlosti

Vreme je da se probudiš

"Vratila si se? Ana se pridružila Olgi u pogledu na terasi od kafića u blizini bolnice u kojoj je bila Mila.
"Čemu takvo iznenađenje? Očekivala si da se vratim u sanduku."
"Naravno da ne. Drago mi je da si se vratila u jednom komadu.
Pronašla si ono što si tražila?"
"Nisam sigurna." Odgovorila je nakon duge tišine "Ovo što ću te pitati ne sme da sazna niko. Kako je umro Aleksej Orlov, najmlađi među Milinom braćom?"
Ana je pogledala u neverici, zbunjena takvim pitanjem.
"Znam da je prvo bio ranjen u nogu dok su bežali kroz šumu. Mila je pobegla ali on nije uspeo i pronašli su njegovo spaljeno telo, nedaleko od jezera na njihovom imanju. Zašto pitaš to?
"Zato što mislim da je Senka oduvek bio tu pravo ispred nas,ali nismo mogle da ga vidimo."

Bilo je tako lepo, tako nestvarno.
Sedeti na tom mestu, nesvesna gde se nalazi, pokušavajući da shvati da li je živa ili mrtva, ili je to samo san iz koga će se uskoro probuditi.
Prošlo je dugo vremena, dugo je lutala dok nije stigla do tog poslednjeg odredišta, dok se konačno nije sjedinila sa njima.
Prošle su godine, ali one ih nisu promenile. Sada je bila njihove visine ali oni ni malo nisu ostarili, još uvek su bili momci čiji su životi prerano oduzeti.
"Da li sam mrtva?" Viktor njen najstariji brat je sedeo pored nje, dok je Tibor jahao talase u daljini.
"Živa si. Ovo je samo san iz kog ćeš se uskoro probuditi." Sedeli su na plaži u posmatrali beskrajno more koje se pružalo ispred njih.
"Čini se bas srećno tamo." Nasmešila se dok je posmatrala Tibora kako surfuje
"Ovo je poslednji put da vas vidim, zar ne?"
"Još uvek je rano za tebe da nam se pridružiš ovde."
"Nedostajete mi." Tužno ga je pogledala, vetar je raznosio pramenove njegove crne kose.
"Sve je tako drugačije bez vas. Vaš nedostatak u mom životu boli previše. Boli i samo sećanje na vašu smrt i načine na koje su mi vas oduzeli.
Na kraju sam ostala samo ja, potpuno sama, bez ikoga uz sebe."
"Takva je bila naša sudbina, tako je moralo da bude. Ali to nije bila i tvoja sudbina. Ti si bila posebna, oduvek si bila posebna. Ti si bila naša mala princeza, najlepši poklon koji je otac mogao da nam donese."
"Žao mi je." Rekla je tužno i pustila suzu da joj sklizne niz obraz.
"Izdala sam vas, izdala sam svoju porodicu.Radim sa ljudima koji pokušavaju da svetu pokažu kakav je naš otac bio. Dopustila sam svetu da komentatorise i pljuje po našoj porodici. Hoćete li ikada moći da mi oprostite?"
"Nismo ljuti na tebe Irina." Viktor je nežno obrisao suze sa njenih obraza.
"Radila si ono što si morala da bi preživela. Ponosni smo na tebe, oduvek smo bili. Nikada nemoj da zaboraviš to."
"Nedostajate mi."
"Mi živimo u tvojim uspomenama na nas i u tvom srcu. Uvek ćemo da budemo u njemu. Ali ti moraš da nastaviš dalje. Moraš da pronađeš svoj mir da bi i mi bili mirni.
Više nisi sama, imaš mnogo ljudi koji čekaju da se probudiš.
Moraš da im se vratiš. Ima još puno stvari koje treba da uradiš."
"Gde je Aleksaj, zašto ga nigde ne vidim?" Tražila ga je pogledom po plaži ali nije ga bilo nigde.
Želela je da ga vidi, želela je da se pozdravi i sa njim. Njega se najviše uželela.
"On nije sa nama ovde. Nikada nije bio."
"Gde je onda?" Upitala je zbunjeno a Viktor je ustao sa peska i pružio joj ruku da ustane i ona.
"Mnogo ti je bliže nego što misliš.
Moraš da ga pronađeš, samo si ti mogla da obuzdaš ludilo u njegovoj glavi."
"Kako da znam gde da ga pronađem?"
"Znaćeš. Ti nikada nisi bila sama Irina, on je oduvek bio tu i pazio na tebe iz sigurne udaljenosti. Vreme je da se probudiš sad, dosta si spavala. Probudi se."
Iznenada, pustio je njenu ruku a snažan vetar je počeo da je odaljava od njega. Tužno ga je posmatrala, to je bio poslednji put da ih vidi, nije morao da kaže ali mogla je da oseti to.
To je bio oproštaj od njih koji nikada nije uspela da dobije.

"Ti nikada nisi bila sama Irina, on je oduvek bio tu i pazio na tebe iz sigurne udaljenosti." Dok se polako budila iz kome ta rečenica je bila uz nju.
Bila je noć, sobu u kojoj se nalazila je tek malo osvetljavala noćna lampa na stočiću pored bolnickog kreveta u kojem je ležala.
U početku oči su joj se otvarale a onda ponovo sklapale, bilo joj je teško.
Ali svakog puta kad bi ponovo, bolno otvorila oči iznova bi videla tu siluetu muškarca na stolici pored sebe kako je posmatra.
To je bio on. Kao i uvek, bio je ceo u srnom a maska na licu je otkrivala samo njegove oči.
Njena ruka je bila u njegovoj.

"On nije sa nama ovde, nikada nije ni bio."

Kroz sećanje joj je prolazila i ta rečenica. Zato što je bio je živ.
Posmatrao je tim svojim zelenim očima i ćutao. Bila je nemoćna da se pomeri, da progovori a toliko je želela da može da ga dodirne da skine masku sa kiseonikom sa lica.
Sa onoliko snage koliko je imala u sebi stegla je njegovu ruku ne skidajući pogled sa njegovih očiju.
Drugom rukom je pomilovao po obrazu zadržavaši je na njemu neko vreme.
A onda je ustao sa stolice i pustio njenu ruku. Bilo je vreme da ode dok ostali nisu došli a ona nije mogla da ga spreči.
Opet je nestao.

Njena soba se uskoro ispunila doktorima koji su bili iznenađeni jer se probudila tako neočekivano.
Pratili su njeno stanje i slusali otkucaje srca i pulsa a onda je u sobu konacno ušao Damjan, utrčao u sobu je bila bolja reč. Bio je zadihan i nije skidao pogled sa nje dok je ona pokušavala da mu se osmehne.
"Probudila se?" Prišao joj je, izgledao je kao da mu je trebalo vremena da prihvati to.
Uzeo je njenu ruku u svoju i poljubio je a ona mi se slabašno osmehnula.
"Želim..."
"Ššššš..." Milovao je po kosi " Prošlo je dosta vremena malena. Konačno si se probudila. Doktori su rekli da moraš da odmaraš."
Rekli su joj da je bila u komi punih pet meseci zbog komplkacija nastalih nakon operacije. Ali kako je shvatila transplatacija je bila uspešna, bolest je sada bila daleko od nje i u narednom periodu joj predstoji samo da odmara i da se oporavlja.
Pitala se koliko je toga propustila za tih pet meseci i šta je sve moglo da se izdešava za to vreme i da li su svi dobro.
Većinu ih je videla istog dana, Miloš nije mogao a da je ne poseti a Damjan je ni trenutka nije ostavljao samu.
Pitala je za Olgu, ukratko su joj rekli da je bila na misiji u Rusiji ali da se vratila.
Nije želela da joj odmah kažu da se probudila, želela je da je iznenadi.
Rekli su joj da je posećuje svakoga dana  i da ne preskače ni jedan.
Strpljivo je čekala a onda je kasno popodne konačno ugledala na vratima.
Olga je ostala u šoku kada je ugledala kako leži pridignuta na jastuk i budna, a kese koje je držala u rukama su pale na pod.
"Mila?" Stajala je u mestu ostavši u šoku od iznenađenja koje je zateklo.
"Olga." Osmehnula joj se, sada je mogla da govori i da se pokreće mnogo bolje nego ranije tog dana.
"Milaa!" Olga joj je potrčala u zagrljaj
"Budna si!" Vrištala je od sreće a Mila nije prestajala da joj se osmehuje.
"Bez preteranih pokreta, mora da odmara." Rekao je Damjan jer mu se nije dopadalo koliko je Olga čvrsto steže dok je grli.
"Ona je budna. Konačno je budna!"