Senke prošlosti

Sumnja

Imala je osećaj kao da umire.
Nije imala volje za životom. Bilo joj je teško čak i da ustane iz kreveta, samo je nemo gledala u jednu tačku.
Olga je obilazila se vremena na vreme, brinula je. Pokušavala je da je natera da razgovara sa njom, ali ona je birala da bude sama i suočena sa svojim mislima.
Dimitar nikada od nje nije krio Mateja Romanova. Njegovo ime se u kući često  spominjalo. Ali sa prezirom.
Svi su u porodici morali da ga mrze, to je bilo Dimitrovo naređenje kojem niko nije smeo da se protivi.
Setila se i da ga jednom videla izdaleka.
Dimitar je toga dana poveo sa sobom, a možda je to uradio i namerno da bi ga isprovocirao.
Nije mogla da se seti kako je izgledao, sećala se samo da je bio visok i da nije izgledao tako strašno kako su ga ukućani opisivali.
Taj susret joj je tek sada postao bitan.
Na kraju se ispostavilo da je stvarno bila Dimitrovo malo zamorče, koje je izvršavalo svaku njegovu zapovest bez protivljenja.
Sve je bilo samo njegova prljava igra.
Nije znala šta je više bolelo.
Da li činjenica da je bila njegovo zamorče ili da joj je ubio roditelje.

"Mila razbolećeš se tako." Rekla je Olga zabrinuto kada je i narednog podneva zatekla u istom stanju.
"Dobro sam." Odgovorila je tiho
"Imaš postu." Morala je da je natera da ustane iz kreveta.
"Ko je?"
"General. Čeka te u dnevnom boravku."

General Mišić je u civilnom odelu strpljivo čekao u dnevnom boravku.
Olgu je iznenadila generalova poseta.
Postajalo joj je neprijatno iščekivanje Mile, bila je sigurna da neće izaći iz sobe kada se konačno pojavila na stepeništu odahnula je.
"Ostaviću vas same." Rekla je kada Mila sišla i izašla napolje.
"Kako si?" Upitao je pažljivo kada se smestila na fotelji.
Izgledala je iscrpljeno i umorno.
"Dobro sam. Otkud vi ovde?
Ako ste došli da bi postavljali pitanja, zaista nisam raspoložena."
"Ovde sam da bi ti postavljala pitanja." Rekao je na šta se ona nasmejala.
"Pitanja? Ja nemam nikakva pitanja koja bi vama postavila."
"Bio sam u bolnici kada si se rodila." Nasmešio se dok ga je ona bezizražajno posmatrala.
"Bio je to divan dan. Tvoji roditelji su znali da će dobiti devojčicu.
Pripremali su se za tvoj dolazak mesecima. Tvoj otac..."
"Ne želim da slušam o tome." Prekinula ga je. Još uvek nije bila spremna da sluša o njima.
Nije bila sigurna ni da li uopšte to želi.
"U pravu si još uvek je sve sveže. Moja greška."
"Ne pokušavajte da iskoriste to što sam bila meka pre neki dan. Ovo za mene ne menja ništa.
Jedina je razlika u tome što se osećam krivom za nečiju smrt."
"To nije tvoja krivica." Rekao je dok je ona nervozno trljala ruke želeći samo da ode iz njene kuće i da je ostavi na miru.
"Zar on nije bio vas najbolji prijatelj?
Čuveni Senka koji je bio strah i trepet za podzemni svet.
Čitali ste pismo koje je ostavio, da nije bilo mene nebi ga ubili.
Vi ste sigurno sve znali od samog početka. Iskoristili ste to skladište samo da još više prozrem Dimitra."
Bila je besna i krhka i više nego ikada puna nepoverenja prema svima.
"Voleo bi da sam sve znao ranije. Sve je moglo da bude mnogo drugačije." Tužno se nasmešio, osećajući veliku krivicu zbog svega što joj je priredio.
"Postoji velika razlika između onoga što je moglo da bude i onoga što je bilo, gospodine generale." Odbrusila je grubo.
"Voleo bi da mogu da umanjim bes i bol koji osećaš više od bilo čega.
Ali nažalost to je nešto sa čim ćeš morati sama da se izboriš.
Jednom kada budeš bila spremna da saznaš ko su bili tvoji roditelji, biću tu.
Nisi sama u ovome, nikada ne zaboravljaj to."

Ali Mila je želela da bude sama.
Tih dana Olga nije mogla da je prepozna. Bila je povučena i zatvorena u sebe. Pokušavala je da nađe način kako da se pomiri sa novonastalom situacijom.
Nije mogla da izađe na kraj sa mislima.
U jednom trenutku bi je zatekla kako čisti celu kuću i to tako kao da je nameštaj u kući njen najveći neprijatelj koga bi pobedila tako što bi ga dovela da sija do savršenstva.
Narednog dana bi ja zatekla kako se sprema za izlazak. Napila bi se do granice da ne zna za sebe a onda bi prespavala ceo dan.
Izbegavala je svaku temu za razgovor i uvek je govorila kako je dobro iako uopšte nije bila.

"Gospođica je konačno ustala." Rekla je Ana kada se Mila kasno tog podneva spustila u dnevni boravak.
"Dobro jutro i vama." Rekla je zevajući i uzela kafu koja je čekala na stočiću.
"Hoće li mi neko reći šta se dešava sa njom. Da je ne poznajem pomislila bi da se zaljubila."
"Pokušava da izleči realnost sa alkoholom." Rekla je Olga kojoj je bilo dosta tog njenog stanja.
"Kakvu realnost? Šta sam propustila?"
"Ti ne znaš?" Olga je pogledala u neverici jer je mislila da joj je Mila ispričala.
"Ne znam sta?" Ana ih je obe zbunjeno pogledala a Olga se ugrizla za jezik.
"Ispostavilo se da je najveći Dimitrov neprijatelj bio moj biološki otac,i da ipak nisam bila siroče kako sam mislila ceo svoj život. To si propustila." Odgovorila je Mila a Ana je u šoku pogledala.
"Molim?"
"Da, baš tako." Mila je ispijala svoju kafu kao da priča o uobičajenim stvarima.
"Čovek koga sam zvala ocem je ubio mog pravog oca."
"Odakle ti to?" Ana je dobro znala da to nije smela nikada da sazna a Olgu je zaintrigiralo Anino odjednom pobledelo lice, kao da je videla duha.
Iznenadila ju je njena reakcija, šta više nije bila toliko iznenađena koliko je očekivala da će da bude.
Kao da je sve već znala.
"Na hajde devojke opustite se. Život svakako nije mogao da bude više zamršeniji."

Tog dana se Damjan sa jedinicom vratio u grad.
Olga se spremala da se sa njima nađe u nekom baru, gde su organizovali žurku za povratak.
To je bila kao njihova tradicija, posle svakog uspešno obavljenog zadatka voleli su i da ga proslave.
Nije očekivala da će joj se javiti te večeri, neće rizikovati.

Olga je Mili rekla da je izašla sa njima u obližnji bar ali imala je drugačiji plan.
Ana je želela da se vrati u svoj stan ali prvac kojim je krenula je vodio u suprotnom smeru.
Ulice su bile mračne a kraj prema kome je išla nije bio siguran.
Ceo dan je bila sumnjiva ali za razliku od Mile Olga je to lako uvidela.
Da je to bio prvi put ne bi ovo radila, ali njeni ispadi sa vremena na vreme su je naveli da sumnja.
Bila je oprezna, često se osvrćala oko sebe a Olga je bila na određenoj distanci od nje prateći je u korak i sakrivajući se po ćoškovima kada god bi se osvrnula.
"Zašto se okrećeš ako nisi sumnjiva?" Rekla je tiho kada je Ana zastala ispred male oronule crkvice i dugo gledala oko sebe da kojim slučajem ne uoči neko poznato lice u okolini, a onda ušla.
Sveštenik koji je bio tu je samo pogledao i otišao a ona je stežući pesnice od straha tiho uzdahnula i ušla u ispovedaonicu.
"Ovde si?" Zavesa sa druge strane je bila povučena i nije mogla da vidi  da li je neko sa druge strane.
"Da."
"Mislila sam da si otišao."
"Mislila si ono što sam ja želeo da misliš."
Pognula je glavu.
"Pronašla je poklon koji sam ostavio u skladište za nju?"
"Pronašla ga je."
"Znači plan se odvija kako želim."
"Zašto radiš sve ovo? Zar nisi rekao da ti je plan da se držiš što dalje od Irine,
zašto je onda uvlačiš u svoju igru?
Povređuješ je." Rekla je tiše "Postaje sve više sumnjiva i uporna je u nameri da te otkrije. Svi su."
"Otkriće me samo ako ja budem želeo da me otkriju. Najbitnije je da se plan odvija kako ja želim. Prava akcija tek sada počinje."
"Ali ne razumeš." Rekla je kroz suze
"Ne poznaješ je. Uradiće sve da te pronađe i sazna ko si.
Ako ovako nastavim počeće da sumnja i na mene. Ne želim više ovo da radim." Plakala je.
"Nikada mi neće oprostiti. Molim te idi odavde i ostavi je na miru.
Molim te." Odgovora više nije bilo.
Kada je skupila hrabrost i pomerila zavesu sa druge strane nije bilo nikoga.
Molila se da će je shvatiti za ozbiljno i otići pre nego što Mila počne da sumnja na sve.
Olga je stajala ispred i strpljivo čekala da Ana izađe.
Nije mogla da poveruje da je došla čak ovde da se ispovedi.
Kada je izašla iz crkve bila je uplakana.
"Ti mene zajebavaš!" Zatvorila je oči i besno uzdahnula. Pratila je dovde samo da bi čekala da se ipovedi.
Ogrešila se o jadnu devojku.
Kada se uverila da je otišla i sama se okrenula da se vrati nazad kući a onda je stala kao ukopana. Samo par metara od nje je stajala tamna visoka figura muškarca.
"Nije moguće." Dobro je pamtila njegov opis. Ispred nje je bio Senka a ona nije imala nikavo oružje uz sebe da se odbrani.
Bila je potpuno u civilu. Par trenutaka je samo stajao kao da je proučavao, a onda je stavio prst na usta time joj dajući do znanja da ćuti.
"Ššššš..." Bilo je sve što je čula od njega pre nego što je počeo da odmiče.
Pojurila je prema njemu da ga sustigne ali on je samo nestao.
Okrećala se oko sebe pitajući se kako je moguće da neko za sekundu tako ispari.

Vratila se kući. Milu je za divno čudo zatekla u spavaćici kako čita knjigu.
"Zašto se ti ovako brzo vratila?" Upitala je i spustila knjigu pored sebe.
"Smorila sam se." Slagala je i nasmešila se. Nije imala snage da joj ispriča.
Morala je prvo da upotpuni svoje sumnje.
Mila je Ani verovala više od života a saznanje da joj i ona radi iza leđa bi je potpuno slomilo.