Senke prošlosti

Saznanje

Pokušala je sa njim da razgovara još isto veče.
Pravio je večeru za njih dvoje kod njega kući. Nikada nije očekivala da on može da bude romantičan.
Ali baš kao što je obećao želeo je da pokuša. Bio je spreman da se promeni zbog nje, da bude bolji za nju, da joj pruži sve što zaslužuje.
Jednim delom je pokušavao i da joj se iskupi za sve što je bilo među njima u prošlosti.
Iako mu je ona davno oprostila on se još uvek borio sa sobom.
"Nisam presolio zar ne?"
"Ukusno je." Nasmešila mu se.
Veče je bilo prelepo, nije želela da ga pokvari ali nije mogla ni da odlaže.
"Znaš, možeš da razgovaraš sa mnom o tome." Pogledala ga je bledo, nemoguće je da već zna.
"Mislim na Anu." Tako je želeo da privede tu devojku i ispita je na svoj način.
"Znaš da mogu da osetim to. Izgledaš normalno i opušteno iako si zapravo  zamišljena i izgubljena negde u svom svetu."
"Dobro sam, Damjane. Izgledaš kao da bi ti bilo lakše da se zavučem u krevet i plačem."
"Bilo bi mi lakše da pokažeš bilo kakvu emociju. Ona ti je bila najbliža osoba."
"Bila je, tačno." Popila je malo vode odbijajući da mu uzvrati pogled.
Nije zelela da joj vidi suze u očima.
"Ne mogu da joj oprostim ali je razumem.Radila je ono što je morala, preživljavala je. Zar ne radimo svi isto?"
Čula je njegov uzdah a onda je ustao i stao iza njene stolice sklanjajući joj kosu u stranu i spustio poljubac na njeno rame.
"Želeo sam samo da znaš možeš da razgovaraš sa mnom o tome." Govorio je dok je masirao.
"Držiš previše toga u sebi. Mogu samo da zamislim koliko je povratak u Rusiju uticao na tebe koja si tamo sve izgubila. Ne želim da te pritiskam.
Želim samo da znaš da možeš sve da mi kažeš." Niz obraze su joj se kotrljale suze. Imala je toliko toga da mu kaže, bio je pravi trenutak. Nije smela više da čeka.
"Damjane..." Poglededala ga je oklevajući a onda je njegov telefon na stolu zazvonio.
"Kući sam sa Milom." Rekao je kada se javio.
"Zar ne možeš to bez mene?" Obrisala ne suze pre nego što ih je primetio
"Čekaj me tamo. Doći ću." Prekinuo je i vratio pogled na nju.
"Moram da idem. Iskrslo je nešto u bazi a Jovan ne može to da reši bez mene.
Izvini."
"U redu je." Nasmešila se iako se iznutra lomila.
"Odbaciću te kući. Ne želim da te pustim samu po ovom mraku.

Olga je nestrpljivo čekala kući, kada je videla Damjanov vojni džip ispred njihove kuće izašla je da ih dočeka.
Damjan je odmah otišao a ona je bez reči ušla u kuću.
"Jesi li..."
"Pokušala sam ali morao je hitno u bazu."
Umornim koracima popela se u svoju sobu i sela na krevet.
Bila je iscrpljena.
Pogled joj je zastao na fotogragiju njene  braće koja je stajala na noćnom stočiću.
Uzela je ruke i prstom nežno prešla po njihovim licima.
"Mogu samo da zamislim koliko je povratak u Rusiju uticao na tebe."
Ponavljala je Damjanove reči.
"Tebe koja si je već jednom jedva preživela."
Zagrlila je fotografiju i legla u krevet.
Kada je Olga sa čajem za nju ušla u sobu ona je već uveliko bila utonula u san. Izvukla je fotografiju iz njene ruke i pogledala je.
Sva njena braća su ličila jedan na drugog, čak je i ona imala sličnosti sa njima iako im nije bila rođena sestra.
Prosto se savršeno uklapala među njima.
Imala je tako lep osmeh na slici, anđeski lep a oni su zaštitnički bili raspoređeni oko nje. Svako sa pojedne strane. 
Vratila je sliku na stočić i pokrila je.
Vrata je ostavila odškrinuta u slučaju da joj se tokom noći sloši.
Ali kada se narednog jutra probudila Mila je bila u dnevnom boravku sa lap topom u rukama i hrpom papira oko sebe.
"Kafa i doručak su ti na stolu. Pojedi dok je toplo." Rekla je kada je ugledala na stepeništu.
"Šta je to?"
"Nešto na čemu radim. Pokazaću ti kada završim."

Prošlo je još par dana, kontrole kod doktora su postajale učestalije i bila joj je prepisana nova terapija kako bi napadi bili kontrolisani.
Nije mogla da natera sebe da razgovara sa Damjanom. Pokušavala je da pronađe pravi način i vreme i svesno još više odugovlačila razgovor koji nije smeo da čeka.
Vraćala se sa kontrole tog dana, doktor joj je rekao da za sada sve izgleda stabilno ali da se nikad ne zna kada novi napad može da počne i da bi mu bilo drago da se kroz par dana smesti na bolničko odeljenje kako bi odatle pratili njeno stanje.
To joj je stvari samo još više otežavalo jer je znala da neće imati izbora osim da ga posluša a imala je još toliko posla.
"Mila?" Ugledala je dobro poznato lice nedaleko od sebe.
Ana joj je prilazila i sećanja na njihov poslednji susret i njeno priznanje su je preplavljivala.
Htela je da se okrene i ode ali umesto toga samo je stajala u mestu.
"Videla sam te u bolničkom krugu. Jesi li dobro?"
"Pratila si me?"
"Želim samo da razgovaramo, nisi mi ostavila drugog izbora." Rekla je nakon kratke tišine.
"O čemu da razgovaramo? Zar nije sve kristalno jasno?"
"Znam, ali u sećanje na naše prijateljstvo želim samo razgovor, priliku da se opravdam pred tobom."
"U sećanje na naše prijateljstvo  sprečila sam ih da te uhapse."
"Mila..."
"Nemoj!" Podigla je ruku u znak odbrane kada je pokušala da joj priđe a Ana je videvši kako još više bledi i otežano diše prišla bliže nasuprot njenom protivljenju i pridržala je kada je osetila da će pasti.
"Jesi li dobro?"
"Samo me pusti!" Istrgla se iz njenog naručja.
"Nikada ti nisam želela zlo ,Mila. Koliko god da je teško poverovati bila sam na tvojoj strani.
Spremna sam da uradim sve da se iskupim. Šta god budeš tražila, samo da mi oprostiš."

"Ne želim tvoje iskupljenje, ali postoji nešto što možeš da uradiš."
To je bilo zadnje sto joj je rekla pre nego što se okrenula i ostavila je da zbunjeno gleda ga njom.
"Zašto si se zadržala ovoliko dugo?" Olga je odmah počela da je obasipa pitanjima kada se vratila kući.
"Srela sam jednog poznanika." Imala je bolan osećaj u stomaku.
Pogledala je svoj bledi odraz u ogledalu. Pitala se da li će od sada uvek tako da bude, hoće li je svaki manji izlazak iz kuće izmarati do iznemoglosti?
"Jesi li dobro?"
"Dobro sam." Jedva je uspela da izgovori tu reč kada je osetila snažan nagon za povraćanjem.
"Nisi dobro uopšte." Rekla nakon što je Mila povratila opet tog dana kao i narednog.

"Damjane, moramo da razgovaramo." Rekla je kada je nenajavljeno ušla u Damjanovu kancelariju.
"Postoji nešto što moraš da znaš. Radi se o Mili." Nije joj ostavila drugog izbora.
"Razgovarali smo pre nego što je posetila drugaricu."
"Nije bila u bolnici zbog posete drugarici. Otišla je zbog sebe."
"O čemu je reč?" Videvši njeno ozbiljno lice ustao je sa svog mesta a isto je uradio i Jovan.
"Biće najbolje da sam razgovaraš sa njom."

Mila je bolesna. Njena bolest ulazi u poslednju fazu, očekivanja uopšte nisu dobra.
Ponavljao je te reči u sebi i posmatrao Milu koja je sedela na fotelji pognute glave.
"Zato si bila čudna svih ovih dana?
Mislio sam da te je samo iscrpelo sve što se desilo u poslednje vreme i da ti je potrebno malo vremena da se odmoriš."
"Želela sam ti kažem. Pokušavala sam, ali svakoga puta bi iskrslo nešto ili nisam imala dovoljno hrabrosti." Bila je nemoćna da suzdrži suze.
"Koliko je ozbiljno?"
"Nije trebalo da bude ozbiljno.
Počelo je pre nego što smo se upoznali." Nije imala hrabrosti da mu uzvrati pogled.
"U početku je bilo u pitanju samo malo srčano oboljenje koje je trebalo da se lako izleči. Terapija je u početku pomagala, gotovo da sam se izlečila.
Ali bolest se odjednom pogoršala toliko da su predlagali transplataciju novog srca. Od kada sam se vratila iz Rusije stanje je postalo toliko loše da su mi dali mesec dana pre nego što mi srce stane."
"A operacija?"
"Previše je kritična. Strahuju da ne bi uspela da je preživim." U sobi je zavladala tišina.
Skupila je hrabrost da ga pogleda da bi videla kako napetost na njegovom licu raste dok ruke steže u pesnice.
Prošlo je još nekoliko sekundi pre nego što je stakleni bokal sa njenog stočića razbio o pod.
"Dođavola Mila!"
"Žao mi je." Rekla je kroz plač.
"Žao ti je?" Pogledao je na ivici strpljenja.
"O čemu si uopšte razmišljala? Kako si mogla nešto takvo da kriješ od mene?"
"Nisam verovala da može postati toliko loše..."
"Trebalo je da razmišljaš o sebi! Bar jednom u tom tvom životu je trebalo da razmišljaš o sebi!" Vikao je van sebe. Bes kao i neverica koje je osećao u tom trenutku ga je potpuno opseli.
Nogom je snažno šutno u stočić i razbio ga u zid u njenoj blizini.
"Nisam želela da bude ovako...žao mi je."
"Prestani da govoriš kako ti je žao!" Povikao je prišao joj dok je ona bez prestanka plakala.
"Trebalo je da budeš jebeno iskrena sa tim stvarima Mila! Sve što sam želeo je da budeš iskrena sa mnom.
Ako je postajao neki problem trebalo je da mi kažeš! A ti..."Prošao je rukom kroz kosu, oči su mu postajale vlažne.
"Jebeno si krila od mene da si bolesna!
Šta očekuješ sada uopšte od mene?
Da stojim ovde i gledam te kako..." Nije mogao da izgovori tu reč do kraja
"Damjane..."
"Nemoj sada!" Uputio joj je preteći pogled da ostane na svom mestu.
"Moram da odem odavde." Izleteo je iz njene sobe a ona je potrčala za njim da bi samo začula glasan tresak spoljnih vrata.
Miloš i Jovan koji su bili u njenom dnevnom boravku su prebacili pogled sa vrata kroz koja je Damjan van sebe izašao u nju koja je stajala na stepeništu i plakala.
"Polako." Olga joj je prišla i pomogla joj da siđe niz stepenice.
"Daj mu malo prostora. Nije mu ovo lako palo. Vratiće se on, znaš ga."