Senke prošlosti

Skladište

General je pomno pratio svaki njen pokret  i te nemirne oči koje nisu odustajle od pronalaženja izlaza iz situacije u kojoj je stavio.
Raznežila se nakon što je pričala o braći, nije više mogla da suzdrži suze, što je dokazalo da nije snažna koliko misli.
Promenila se to je morao da prizna. Devojčicu koju je on zapamtio, dok je radio u Rusiji i istraživao njenu porodicu više nije bilo. Stidljivu i povučenu devojčicu koja je svuda trčkarala za svojom braćom zamenila je izmučena ali lukava, pronicljiva i opasna devojka. Opasnom su je činile tajne koje je čuvala u sebi i znao je da ih neće izvući iz nje lako.
"U pravu si. Vreme je da predjemo na pravi razlog tvog prisustva ovde." Sklopio je ruke na sto i pronicljivo je pogledao
"Radi se o toj jednoj informaciji da je tvoj otac posedovao veliko skladište oružja koje iz nekog razloga nikada nikome nije isporučio i čuvao ga od stranih pogleda."
"Uz dužno poštovanje držite me ovde zbog jedne informicije čija tačnost sudeći po vašem izrazu još uvek nije ispitana.  Moj otac je bio trgovac oružjem imao je mnogo skladišta, ona koja nisu opljačkana nakon njegovog ubistva  zaplenila je vlada. Ali vi ste već dobro upućeni u sve to."
"Tvoj otac je bio kriminalac koji je mnogo porodica zavio u crno. Znaš li koliko sam kolega i dobrih policajaca izgubio zbog tvog oca? Znaš li kako su izgledali ostaci koje smo pronašli od njih? Mogu odmah da ti pronađem slike i uverim te kakav je odvratni monstrum tvoj otac bio.
Dok si ti živela bajno i sjajno okružena svilom i kadifom drugi ljudi su zbog tvoje porodice ispaštali. Iaspaštaju i dan danas."
"Posmatrate me sa toliko mržnje i gađenje da imam osećaj kao da u meni pokušavate da pronađete mog oca." Bilo je teško suočavati se sa njihovim pogledima upućenim njoj kao da je teški osuđenik. Ali ona  nije mogla da vidi zločin u tome  što je samo htela miran život . Ili deca mafijaša izgleda nemoaju prava na to.
"Mislite da je nisam platila podjednako veliku cenu, možda čak i previše veliku za dete koje je imalo samo deset godina kada je ostalo potpuno samo i   prepušteno na milost i nemilost ovom okrutnom  svetu? Jeste li ikada bar malo razmislili o tome generale Mišiću?" Uzvratila mu je upitan pogled u kojem je bilo toliko boli i očaja, toliko da je mogao da slomi i one najače.
"Znate li da još ni jednom nisam posetila njihov grob? Skoro šest meseci nisam izlazila iz kuće u kojoj su me krili od straha da će me smrt sačekati odmah iza prvog ugla. Znate li kakav je osećaj kada se godinama osvrćete iza sebe jer ste uvereni da je neko iza vas? Bežite iz jednog grada u drugi, iz jedne države u drugu a ne znate ni zašto ni od koga? Ali uporno bežite.
Nije prošao ni jedan dan a da nisam poželela da su i mene ubili tog dana i da se nisam pokajala što sam poslušala svog brata i sakrila se.
Nemojte ni da pokušavate da se stavite na moje mesto  jer sam platila podjednako veliku cenu. Ali pravu ste za jedno." Streljala ih je pogledom. Niko nije imao hrabrosti da je ućuti.
"Nekada sam imala dobar život, i to prokleto dobar. Imala sam život o kojem su drugi mogli samo da maštaju. Ali pogledajte me sada život mi je postao jedna velika tragedija kojoj nema kraja. Posmatrate me sa strahom u očima kao i da sa lisicama na rukama mogu da vas povredim. Pitate se kako sam uspela da preživim sama toliko godina, uzdižete sebe jer ste jedini koji ste uspeli da me uhvatite.
Uhvatili ste čuvenu Irinu Orlovu ćerku najpoznatijg čoveka  podzemnog sveta. Zaslužujete orden časti zbog tako dobrog dela."
"Neko je na kraju morao da plati cenu zbog zlodela tvoga oca, to nisi trebala da budeš ti, ni najmanje. Deca takvih ljudi nažalost najgore prolaze ." Rekao je general ovoga puta stvarno saosećajući sa njom.
"Priznajem, moj otac nije bio sjajna osoba. Ali volela sam ga, volim ga i dalje. I ne mogu da prihvatim da je čovek koji je tuđe dete uzeo pod svoje okrilje, dao mu svoje prezime i voleo ga podjednako kao i svoju rođenu decu i odgajio ga, monstrum kakvim ga opisujete."
"Ne mogu da promenim tvoje mišljenje o tvom ocu niti želim, ali mogu da ti obećam da ćeš uskoro i sama da se uveriš da sam ipak u pravu." Bilo je obećanja u njegovom glasu. Želeo je da  to ispitivanje konačno privede kraju.
"Skladište koje sam ti spomenuo postoji. Ono što znamo o njemu je da sadrži velike količine hemijskog oružja koje su dovoljne da se cela jedna nacija zbriše sa lica zemlje, što bi se moglo i desiti ako dospe u pogrešne ruke."
"To znači da vi niste jedini koji znaju za njega i mene?" Upitala je sa knedlom u grlu, to bi moglo da znači da je u mnogo većoj opasnosti nego što je mislila.
"Nismo jedini koji tragamo za tim skladištem ali smo jedini koji znamo za tebe." Bar na trenutak je osetila olakšanje nakon tih reči.
"Ali ja ne znam gde je to skladište a i da znam zašto mislite da bih vam rekla? Kako mogu da znam da ga i vi nećete upotrebiti u loše svrhe?"
"A šta misliš da će se dogoditi ako ga teroristi pronadju pre nas?" Upitao je iako je iako je ona dobro znala šta bi se moglo dogoditi.
"Pokušaj da se setiš Irina. Dimitar te je vodio svuda sa sobom bila si prisutna nakom svake njegove primopredaje." Pokušavala je da se seti ali nije mogla. To poglavlje svog života je davno zatvorila i odgurnula u najzabačenijem ćošku svoje duše i plašila se da ga otvori ponovo. Znala je za mnoga skladišta svog oca, znala je mnogo više nego što su njena braća znala o poslovima glave njihove porodice ali tnije mogla da se seti. A onda joj se pred očima stvorila magistrala.
Dugo su se vozili, bilo je samo njih dvoje u kolima što je bilo čudno jer nigde nisu išli bez obezbeđenja. Mislila je da joj je otac spremio neko iznenađenje ali prevarila se. Tada nije shvatila čemu je svedočila ali sada zna.
"Umeš li da čuvaš tajnu Irina." Ruke njenog oca su joj prekrivale obraze.
"Možemo li da odemo odavde, plaši me ovo mesto?" Upitala je jedva čujnim glasom, plašila ju je ta velika mračna prostorija kojoj nije bilo kraja.
"Otićićemo ali prvo moraš da mi obećaš da nikome nećeš reći šta si videla ovde, čak ni svojoj braći. Ovo će da bude naša tajna."
"Obećavam. Možemo li sada da idemo, rekao si da ćeš me voditi na sladoled kada zavšiš sa poslom."
"Naravno sve sa moju malu devojčicu."

"Seti se Irina." Trgnuo ju je Damjanov oštar glas.
"Postani svesna da niko ne može doveka da ostane skriven pa čak ni ti. Sta misliš da će se desiti ako teroristi ili neki klan sazna da si živa?
Prvo će povrediti sve oko tebe ako odbiješ da im otkriješ lokaciju skladišta. Ana, Suzi, tvoji prijatelji, svi bi mogli da budu u opasnosti zbog tebe. Da li to želiš?"
Ana. Mogli bi da je povrede a Suzi je najnevinija osoba u celoj ovoj priči. Ona ništa ne zna. Nije smela da dozvoli da još nevinih ljudi strada zbog nje.
"Šta ćete uraditi sa mnom nakon što vam kažem?"
"Već sam ti rekao da nisi u poziciji da postavljaš pitanja već da odgovaraš na njih!"
"Damjane, pusti je." General mu je dao znak da se povuče.
"Želiš da pregovaraš sa nama za informacije koje znaš?" Mila nista nije odgovorila već ga je samo nemo posmatrala
"U redu." Rekao je general nakon kratke tišine. "Ti pomogni nama a ja ću se postarati da dobiješ  šta želiš."
"Znate vi dobro šta ja želim." Znala je da sada ona drži konce u rukama i da neće imati izbora osim da prihvate njen predlog.
"Nagodićemo se. Ja ću vama otkriti lokaciju skladišta koje tražite a vi ćete meni da obećate da ćete sprečiti da me deportuju u Rusiju i ne želim da više iko zna da sam živa. To je sve."
"Ta stvar ne zavisi od mene ali mogu da povučem veze."
"To mi nije ubedljivo. Dajte mi svoju reč?" On je znao da ne može da pregovara sa osumnjičenim ali ona nije bila bilo kakav osumnjičeni. Ona više nije imala šta da izgubi. I dobro je znala da vojnik nikad neće pogaziti svoju reč
"Dajem ti svoju časnu reč."
"To je ubedljivo." Bila je to mala pobeda a ona je bila iscrpljena.
"Ne znam da li ćete tamo naći to što tražite ali znam da je to mom ocu bilo važno. Toliko da niko nije znao za to mesto. I bilo je ogromno i mračno, toga se jasno sećam."
"Gde se nalazi to mesto?"
"Na imanju mojih babe i dede, Dimitrovih roditelja. Imanje se nalazi u blizini grada Pskova, znate za njega država ga je svakako prisvojila. Na imanju je bila i štala u kojoj se držani konji. Oko 500 metara od njega nalazi se velika uspravna stena. Otac je uvek merio korake do nje. Skladište je pod zemljom. To što tražite može da bude samo na tom mestu."
"Verovaću ti, ali ne mogu ni tek tako da te pustim." Rekla je a ona ga je pogledala sa strahom u očima.
"Ali..."
"Dok se ne uverimo u istintost tvojih reči ostaćeš u pritvoru. Ako se ispostavi da si govorila istinu razmisliću u tvom deportovanju ruskim vlastima."
"Ako odem tamo, ubice me." Rekla je u panici.
"To nije moja briga. Vodite je." Pogledom je pokazao poručnici Olgi da se pobrine ta nju.
"Ali u onaj posebni deo zatvora." Upozorio je na sta je Olga klimnula glavom i salutirala mu.
Mila je jedva ustala sa stolice, da je gruba ruka te poručnice nije čvrsto držala  pala bi na kolena pred njima. Bila je iscrpljena. Nakon večnosti hoda kroz dugačke hodnike stigli su do njene ćelije.
"Ja... imam fobiju od ovakvih prostorija." Rekla je jedva čujno.
"Dobila si V– ćeliju, budi zahvalna. Ovakav luksuz ne dobijaju svi zatvorenici." Rekla je se provocirajućim osmehom i zaključala vrata.
"Ja nisam zatvorenik."