Senke prošlosti

Moje ime je Aleksej Orlov

Bilo je kasno uveče a Damjan je već  neko vreme još uvek u vojnoj uniformi sedeo na klupi od bolničkog kruga i palio jednu cigaru za drugom.
Racija koju su imali tog dana se nije završila kako je bilo planirano što je dodatno pogoršalo već dpvoljno tešku situaciju u kojoj su se već duže vreme nalazili.
A on je u jednom trenutku dopustio da ga emocije ponesu što se nikada ranije nije dešavalo, pogotovo ne kada je posao bio u pitanju. Momci nisu mogli da ga prepoznaju a da bude iskren tih dana ni on sebe nije mogao da prepozna.
Bio je impulsivan više nego obično i dozvoljavao je da ga bes i očaj kontrolišu, što je ranije umeo da spreči.
"I znao sam da ću te zateći negde ovde." General Mišić je seo pored njega
"Gde god da budem i šta god da radim na kraju dana me put uvek nanese ovde. Pomislim, nešto joj možda zatreba, možda..."
"Možda se probudi." Dovršio je njegovu rečenicu a Damjan je pognuo glavu, prošlo je skoro četiri meseca a doktori su strepeli od najgoreg scenarija.
"Ne gubi nadu. Ona je jaka devojka."
"Ona se uvek trudila da iz najgoreg izvuče najbolje. Da iz svake nevolje izvuče pouku. Uvek je znala tačno šta treba da kaže, kako da smiri situaciju.
Čak i kada je umirala, ponašala se kao da joj nije ništa, i u tim danima morala je da bude jaka." Nasmešio se
"Znaš, ovo između nas nikad nije trebalo da bude ozbiljno. Plan je bio da pustimo jedno drugo kada dođe vreme.
Ali nije prošlo dugo pre nego što se plan promenio. Pre nego što sam shvatio da ne mogu bez nje. Da ne mogu da je pustim. A pogledaj nas sada!" Bacio je pikavac na zemlju
"Sve je prokleto otišlo dođavola!"
Vođa Okruglog stola je zahvaljujući Mili konačno bio identifikovan ali to nimalo nije pomoglo situaciji, umesto toga još više je pogoršalo.
Sada kada je znao da su mu za petama bacio se u pravu akciju, svojim lukavim spletkama uvek bi ih nadmudrio, pronašao način da im upropasti svaku operaciju, upecao u svoju klopku i zadao još jedan udarac u nizu ostalih.
Gubili su i previše ljudi.
"Potcenili smo protivnika."
"Zaboravljaš da ih imamo dva." Uzvratio mu je pogled
"Dok jedan desetkuje naše odrede, drugi stoji u mestu." Od Senke nije bilo ni traga ni glasa. Od kada je Mila ranjena, od kada su uhvatili poslednji trag koji bi mogao da ih odvede do njega nestao je. Ono što ih je najviše zbunjivalo, pogotovo njega, je bilo to što više nije preduzimao nikakve akcije, a uspomene na njegovo zarobljeništvo i mučenje su još uvek bile sveže.
"Budi strpljiv. Gde ima dima, ima i vatre."
"Uhvatiću tog gada i ubicu ga. Tako mi Mile i svega svetog biću poslednje što će da vidi pre nego ispusti svoj poslednji dah."

Olga je nervozno tapkala nogom o pod, vreme njenog boravka u Rusiji je isticalo ali ono po šta je došla još uvek nije bilo pronađeno.
Šta više činilo se dalje nego ikada ranije.
Plan se nije odvijao onako kako je želela. Sve što je uspela da uradi je bilo prikupljanje nekoliko informacija o njemu i potvrđivanje sumnja u vezi Nikolaja. Ali ništa što bi je odvelo do Senke.
Pored svega, nedugo nakon susreta sa Nikolajem dobila je preteće upozorenje.
Još uvek se sećala tog dana.
Soba u sklopu vojnog doma u kojem je stanovala je takođe imalo i tajno mesto koje je sama napravila i koje služilo za ostavljanje informacija i dokaza koje bi prikupila. Retko kome je dozvoljavala da joj uđe u sobu a kada bi nekome i dozvolila pazila je da ništa ne bude sumnjivo. Bila je oprezna.
Ali kada se jednog dana vratila sa posla zatekla je svoju sobu ispreturanu.
Njeno tajno mesto je bilo uništeno a svi dokazi koje je imala nisu više bili tu,  čak i informacije koje imala u lap topu su bile nepovratno uništene.
Sav rad za koji se mesecima mučila i strpljivo ga prikupljala je bio uništen, zbrisan.
Sve što je zatekla u sobi je bila poruka napisana na papiru i ostavljena tu specijalno za nju.

"Ovo nije tvoja bitka i zato odlazi odavde pre nego što postaneš još jedna u nizu onih koji su nastradali od moje oštrice. Moje predstave nemaju srećan kraj, znaš to i sama zato što nisi dobila pozivnicu za onu poslednju."

Jasno se sećala te poruke iako je ubrzo potom uništila, ali reči su ostale duboko urezane u glavi i njenim mislima.
On je bio u njenoj sobi, ispretirao je, ostavio preteću poruku ali ona nije oduststajala iako bi svako drugi na njenom mestu pobegao glavom bez obzira.
Još uvek je noćima krišom pratila sumnjive grupe po mračnim ulicama Moskve,i Nikolaja.
Nikolaj nije dozvoljavao da se prevari dva puta a Senku više nije mogla da uhvati kako se šunja po mračnim ćoškovima. Samo je nestao i koliko god pokušavala nije mogla da ga pronađe.
Gubila je strpljenje i imala je osećaj da počinje da ludi od tog uzaludnog traganja, mrtve tačke u kojoj je stajala i neizvesnosti.
Ponekad baš kao što je i Mila imala običaj osvrćala se oko sebe u strahu da je ne napadne odnekud, jer ipak još uvek je bila tu što je on verovatno dobro znao kao i da ga još uvek lovi i bila je svesna toga, da i lovac može da postane dobar plen ako mu oči nisu širom otvorene.
Ruska baza u kojoj je bila organizovala je raciju, još jednu od nizu onih sitnih kako bi zadali bar neki udarac Okruglom stolu i naveli nihovog vođu da izađe iz svog skrovišta.
O tom čoveku su znali njegovo ime i ništa više i to zahvaljujući Mili ali kako je i on znao da su mu na tragu postao je mnogo opasniji i ljut jer je Mila kako tako još uvek disala.
Njihov rat je postao ogorčen a gubici i štete koji su nanosili jedni drugima postajale su nenadoknadive.
U poslednjoj raciji izgubili su deset vojnika i prednost je sada prešla na suprotnu stranu.