Senke prošlosti

Poklon

"Zar se nimalo ne plašiš?" Upitala je Olga narednog jutra.
"Naravno da se plašim, samo držim to u sebi."Odgovorila je.
"Ona poruka je bila jeziva. Svi smo se naježili dok smo slušali njegov glas."
Kako možeš da izgledaš tako mirno?"
"Očekuješ li da se tresem od straha?" Nasmejala se pronicljivo.
"Bilo je samo pitanje vremena kada će da me pronađu." Vratila je pogled na ulicu i  prolaznike. Vreme je bilo divno.
"Spremala sam za taj dan unapred.
Dobro znam na šta je taj čovek sposoban i da će da uradi sve samo da me natera da patim pre nego što mi zada poslednji udarac."
"Zajedno smo u ovome. Ne planiram da te ostavim samu." Olga nije planirala da dozvoli da joj se išta dogodi.
I previše se bila vezala za nju za tih par meseci koliko su jedna drugoj postale porodica.
"Ne verujem da iko više može da me zaštiti. Ne poznaješ taj svet dobro kao ja. Odrasla sam u njemu." Bilo je tuge u njenom glasu.
"Zbog tog sveta sam izgubila sve što sam imala. Porodicu koju nikad nisam upoznala i onu za koju sam znala.
Ako pokuša da me baci na dno iskoristiću i zadnji atom života da ga povučem sa sobom. Uništiću to zlo jednom zauvek, čak i po cenu svog života."
"Možda si do sada bila sama ali više nisi znaš to." Uzela je njenu ruku u svoju i nasmešila se.
"Da nije tebe i Ane, ne znam kako bi podnela sve ovo sama."
Ana. Misterija koju je Olga još uvek pokušavala da reši.
Od sećanja na susret sa Senkom bi se još uvek naježila.
Ana je imala neku vezu sa tom osobom ko god da bio u to je bila uverena.
Jer kako bi inače objasnila njena sumnjiva ponašanja i cinjenicu da su bili u istom kraju u isto vreme i u neposrednoj blizini.
I dalje je krišom pratila da bi upotpunila svoje sumnje pre nego što išta kaže Mili.
Ali Ana je sa sada bila mirna ili možda upozorena da je bila praćena tu noć.
Molila se da se njene sumnje na kraju ne ispostave tačne jer se plašila i da pomisli kako će Mila da ih podnese.

Kada se Mila kasnije toga dana našla pred vratima od generalove kancelarije ni sama sebi nije mogla da objasni zašto je došla tu.
Znala je samo da je nešto vuklo ka njemu, tih dana se u njoj pojavio neki čudan osećaj kao da joj je vremena ponestajalo. Kao da bi već sutra mogla da se nađe u borbi za sopstveni život a postojalo je toliko stvari koje je bila dužna da obavi pre nego što dodje taj čas.
Morala je da olakša sebi i da zna da je bar pokušala.
"Došla si?" General joj se osmehnuo kada je ugledao. Nakon što je saznao čija je ćerka ona zapravo bila više je nije gledao istim očima.
"Zanimalo me je da li ste uspeli da ispunite moju želju?" Smestila se na fotelji nasuprot njegove.
Ta kancelarija je nekada bila poput mesta iz košmara za nju, ali sada taj strah kao da nikada nije ni postojao.
"Tvoja poruka je isporučena baš kako si želela." Odgovorio je prateći njen pogled po njegovoj kancelariji kao da je nešto pokušavala da pronađe u njoj.
"Hvala vam."
"Voleo bi kada bi poslušala moj savet i sklonila se odavde na neko vreme zbog tvoje sigurnosti."
"Kakvi su bili?" Pitala je nakon duge tišine a on je pogledao u šoku jer nije mogao da poveruje da te reči čuje od nje.
"Moji pravi roditelji, kakvi su bili."
Nasmešio se, od tog pogleda je imao osećaj kao da će se istopiti.
"Bili su veoma mladi kada su se upoznali.
On je završavao akademiju a ona je maštala da otvori cvećaru, obožavala je cveće.
Mnogo su voleli jedno drugo i mnogo su voleli tebe. Ti si bila njihova najveća radost, njihova mala svetlost i rezultat njihove ljubavi.
Mogu ti reći da po svemu ličis na svog oca, Mateja." Podigla je glavu nakon tih reči, izgledala je poput izgubljenog deteta koje pokušava da pronađe put kući.
"Kada vidim tvoj osmeh i ljubav prema cveću, dobrotu u tvom srcu setim se Anastasije. Ali kada se zagledam u tvoje oči vidim Mateja. Iste su kao njegove.
Isti prkos, inat koji ništa ne može da slomi. I karakter ti je isti kao njegov." Nasmejao se.
"Tvrdoglava do krajnjih granica, ne sluša nikog oko sebe, samouverena i nesalomljiva."
"Šta se dogodilo sa njima? Nama?" Želela je da zna kako se tako mala savršena porodica raspala a ona dospela u naručje mafije.
"Metej je dobio tajni zadatak da se ubaci u mafiju." Odgovorio je nakon nekoliko minuta duge tišine i skupljanja dovoljne snage da ispriča taj deo njene prošlosti.
"U pitanju je bio Dimitrov klan. Bilo je opasno ali nije želeo da sluša, nakon tog zadatka je trebalo da se preselite ovde u Srbiji a on je obećao Anastasiji da će uzeti čin u vojsci koji im omogućuje miran život.
Ako je neko bio sposoban da slomi taj klan i Dimitra to je bio samo Matej.
Na početku mu je išlo dobro, lako je ušao i postao jedan od Dimitrovih najpouzdanijih ljudi.
Čak mu je i spasio život jednom prilikom, što je još više povećalo njegov status u mafiji a Dimitar ga je predstavljao kao svog najboljeg prijatelja.
Bili smo toliko blizu da ga konačno uhapsimo ali onda je sve palo u vodu." Napravio je pauzu, stežući čašu svog viskija u ruci.
"Nego ga je izdao. Dimitar je saznao sve o njemu, pronašao je čak i vas dve.
Osvetio mi se tako što je Anastasiju ubio a tebe koja nisi imala ni jednu godinu oteo.
Matej je mislio da si i mrtva jer je kuća bila spaljena do temelja.
Vaš gubitak ga je potpuno promenio, niko nije mogao da ga prepozna.
Otišao je iz vojske i obećao da će da se osveti tako što će sve do jednog da ih uništi iz korena. I malo je reći da je uspevao.
Postao je strah i trepet za ceo Okrugli sto. Niko nije znao ko je on ni kada dolazi, niko nije znao šta želi i niko nije mogao da ga zaustavi koliko god pokušavali.
Ali Dimitar je bio lukav. Samo je on mogao da shvati ko je on i sta želi.
Njihova borba se pretvorila u beskonačnu igru mačke i miša kojoi nije bilo kraja i nikada nije bilo sigurno koji će od njih dvojice izaći kao pobednik.
Kada je na kraju i sam iscrpljen Dimitar osetio da će izgubiti iskoristio je tebe kao mamac jer je znao da ga samo tako može pobediti."
Oborila je pogled. Čovek kome je on spasao život je njemu oduzeo sve i na kraju ga i ubio. Baš ono što bi neko poput Dimitra i uradio.
"Oni bi bili ponosni na tebe." Rekao je general kada je bila na odlasku a ona je bila i previše nemoćna da mu uzvrati pogled.
"Bili bi ponosni na devojku u kakvu si izrasla, nikada nemoj da sumnjaš u to."

Bez reči je otišla.
Njena želja da upozna svoje roditelje je bila ispunjena, ali nije osećala olakšanje.
Sela je na klupu u parku i nemoćna da više suzdržava suze duboko je uzdahnula i počela glasno da plače.
Još se nikada nije osetila tako nemoćno kao u tom trenutku.
Prvo je njen otac žrtvovao svoj život da bi ona živela a onda i njen brat.
Taj udarac je bio i previše jak čak i za nju.
Trebala je nekog da ne bude sama u tom trenutku. Po prvi put je želela da ne bude sama.
Damjan. Bio joj je potreban on, više nego ikad.
Ali on nije želeo ni da joj čuje glas. Nije je zvao ni pitao za nju, kao da se ništa među njima nije nije ni dogodilo.
Zbog svoje hladnoće je na kraju izgubila i njega.
Osetila se usamljenije više nego ikad.
U tom trenutku telefon na klupi pored nje se upalio i oglasio novu poruku.
Bio je to nepoznati broj.
Obrisala je suze i uzela ga u ruke koje su drhtale.

"Osećam se loše. Bio sam uveren da će te moj poklon obradovati." Pisalo je u poruci.

Ustala je kao oparena.
Bio je tu. Bio je negde oko nje, ali koliko god da se okrećala oko sebe nije mogla nigde da ga primeri. Oko njih je bio potpuni mrak.

"Ko si ti? Zašto se ne pokažeš?" Iskucala je i dalje se uplašeno osvrćući oko sebe a nova poruka je stigla nakon nekoliko sekundi.

"Ja znam ko si ti, to je dovoljno.
Ako nastaviš da tragaš za mnom neko će da nastrada.
Tvoja prijateljica poručnica ili tvoj dečko cenjeni komadant, do koga ti je više stalo, Irina?"

"Nemoj da ih povrediš molim te!" Povikala je gledajući u tamu oko sebe.
"Molim te!" Povikala je opet i ponovo počela da plače.

"Odustani." Bio je odgovor.

"Mila!" U blizini je prepoznala Olgin glas.
"Olga!" Potrčala je u pravcu odakle je njen glas dopirao plašeći se da bi mogao da je povredi.
"Pobogu, znala sam da ću te ovde naći ovako kasno. Umrla sam od brige jer te nema kući ovoliko dugo." Olga je privukla u zagrljaj kada je konačno pronašla.
"Šta je bilo?" Kada je čula njene jecaje odaljila je od sebe i pažljivije pogledala.
Plakala je i malo je bilo reći da je bila samo uplašena od nečega ili nekoga a Mila joj je još uvek drhteći dala telefon da vidi poruke dok nisu nestale.
"Senka. Bio je negde ovde, možda je još uvek.
Zna da ga tražim. Pretio mi je."