Senke prošlosti

Cveće

Bio je to još jedan san koji je iznova vratio u prošlost i probudio stare rane.
"Alek jesam li ja usvojena?"
Upitala je svog brata tužnih očiju, skrhana onim što je čula te noći.
"Odakle ti to?" Upitao je, ali nije imao ni pogled koji je poricao tu bolnu činjenicu.
"Čula sam roditelje dok su se svađali.
Mama je rekla da sam ja tuđe kopile koje je on doveo u kuću.
Da li je to istina? Ako jeste onda ja nisam vaša sestra a naši roditelji nisu i moji." Dugo je gledao u tišini.
Zatečen ni on nije znao šta da joj odgovori na pitanje.
"Kasno je Rina, a i mama je verovatno previše popila na zabavi i ne zna sta govori."
"Ona me mrzi." Oči su joj se punile suzama.
"Uvek sam znala da postoji razlog zašto me ne voli a sada znam i koji je.
Ja sam kopile i zato me niko u ovoj kući ne voli!"
Otvorila je oči i ustala iz kreveta pokušavajući da dođe do vazduha.
To je bilo dva meseca pre nego što ih je sve izgubila u napadu na njihovu vilu.
Tada je slučajno i saznala da je usvojena, i nikome osim Alekseja to nije rekla, kao ni godinama nakon toga.
Ali mnogi su znali, general Mišić prvi.
Nije ni imala dovoljno vremena da se pomiri sa tom bolnom istinom a dogodio se napad.
I nikada do sada nije pokušavala da sazna zašto su bas nju usvojili ni ko su joj pravi roditelji, bila je i previše zauzeta spašavanjem sopstvenog života.
Nikada nije ni razmišljala o tome do sada.

Kasnije tog dana otišla je u posetu generalu. Znala je da će ga njeno malo otkriće iz drvene lutkice obradovati i bila je u pravu.
General je sa zadovoljstvom gledao u požutelu hartiju na kojoj je bio spisak ljudi sa kojima je njen otac sarađivao.
"Šta mislite, zašto je Matej Romanov na spisku? Kakve bi veze neko ko je vojnik i to heroj kakvim su ga svi opisivali imao veze sa mojim ocem?"
"Ponekad, koliko god sam mislio da poznajem Mateja nikad nisam mogao da budem siguran da mi govori sve.
Bio je jednostavno takav, nije imao običaj da govori previše a ja sam znao da je to za moje lično dobro."
"Ljudi na toj hartiji nisi bili samo saradnici mog oca, neki su bili i njegovi neprijatelji. Mozda odatle i vas prijatelj na njoj."
"Složio bih sesa tim. Ovo će da bude još jedna šok bomba u medijima.
Budi pripremeljena za nove vesti."
Pogledao je oprezno ali njeno lice je bilo bezizražajno.
"Bitno je samo da operacija napreduje."
Rekla je posle duge tišine. Bila je neobično mirna i zamišljena, a imala je običaj da priča previše.
"Kao da mi nisi rekla sve." Mogao je da oseti taj nemir u njenim očima.
"Da. Postoji još nešto."
Iz džepa je izvadila taj ključić i stavila ga na sto pored njega.
"U kovčegu sam pronašla i ovo."
"Znaš li od čega je?"
"Ne znam. Znam samo da je povezano sa mnom. Moje ime je ugravirano na njemu." Odgovorila je sa uzdahom.
"U pitanju je neko skladište." Rekao je pručavajući ključ u svojoj ruci.
"Ako želiš mogu da saznam od kojeg je."
"Najgore je što nisam sigurna da li želim da znam sta je u pitanju." Nije mu uzvraćala pogled.
"Kao da se plašim sta bi mogla da zateknem u tom skladištu."
"Mogu da te razumem."
"Tako bi volela bih da možete." Nasmešila se.
"Čudno je koliko smo loše krenuli vi i ja u početku, a sada imam osećaj kao da samo vama mogu da verujem."
"Znači da naš odnos napreduje." Uzvratio joj je osmeh.
"U ovome smo zajedno. Obećao sam ti slobodu kada se sve ovo završi i ispuniću svoje obećanje."

Sloboda.
Bila joj je to toliko strana reč, nikada nije znala šta to znači, ni kakav je osećaj kada si slobodan.
Čak i kada bi je na trenutak osetila ubrzo bi shvatila da je to samo varka i da se ne prepušta jer opasnost vreba iza svakog ugla.
Pitala se da li će ona uopšte ikada i da bude slobodna. Čak i kada se sve ovo završi da li će stvarno da bude slobodna ili će senke prošlosti da nastave da je proganjaju.
Zatvorila je oči i duboko uzdahnula.
Sloboda se skupo plaća, pomislila je.
Nikada neće moći da oprosti sebi jer je oskrnavila i poslednje sećanje na svoju porodicu.
"Nekako sam znao da ću baš na tebe da naletim ovde." Damjan je u sportskoj trenerci seo na klupi pored nje.
"Nije vreme za vaše igre komadante.
Znam da je ovo vaš park ali došla sam ovde da bi bila sama."
"Hladna kao i uvek."
"Mislila sam da ste već navikli na to."
"I jesam." Odgovorio je na šta mu je ona uzvratila pogled.
"Ali nekako uvek budeš tu. Ne dozvoljavaš mi da te izbacim iz misli."
"Ne zajebavaj me." Nasmejala se.
"Otkud znaš, možda se ne zajebavam. Mozda sam iskren." Prestala je da se smeje a pogledi su im se susreli.
"Ali zašto bih bio iskren. Znaš da ću uskoro da odem odavde i nikada se više nećemo sresti."
"Znam. Voleo bi da je od samog početka sve bilo drugačije." Pogledao je u šumu ispred sebe dok je ona i dalje netremice  gledala u njega.
Toliko je želela da može da mu veruje ali se u isto vreme i toliko plašila da mu veruje.
Jednom je pokušala i bolno se opekla.
"Da ja nisam to što jesam, da nisam bila tvoj tajni zadatak i da smo se upoznali pod drugacijim okolnostima..." Reči su same izlazile iz nje i nije mogla da ih kontroliše.
"Da nisi to što jesi mozda te nikada ne bih ni primetio, a ako bi te sreo negde sasvim slučajno opet bi pomislio da lepše oči nikada nisam video, ali ti nikada ne bi prišao jer bih se plašio da ih mogu oskrnaviti.
Da nisi to sto jesi ne bi mi se ni svidela."
Svidela?
Da li je to upravo bilo njegovo priznanje?
"Shvati to kako želiš. Potpuno sam iskren." Uzvratio joj je pogled.
"Iako znam ko si privlačiš me na neki čudan način. Znam..." Stegao je pesnice.
"Mrziš me, ono što sam ti uradio se ne oprašta tako lako, verovala ili ne ni meni nije baš ugodno zbog toga."
Pognula je glavu pred tim priznanjem.
Bilo je to tako neočekivano, ceo taj dan je bio tako čudan i neočekivan.
"Zar ćeš samo da ćutiš? Ništa nećeš reći?" Njena tišina mu je stvarala nervozu.
"Ja...ne mrzim te." Rekla je nakon duge tišine. "Ali ti ne verujem. Nikome ne verujem. Ljudi te uvek povrede na kraju kada im veruješ. Plašim se da ću opet upasti u neku od tvojih zamki ako pokušam da ti verujem."
Nasmejao se i ugrizao za usnicu. I očekivao je to, ali ne i da će ga tako jako zaboleti.
"Bar me ne mrziš. I to je nešto."
"Žao mi je. I sam si rekao da ću jednom da odem odavde. A i oboje znamo da te je ne bih mogla usrećiti." Pognula je glavu.
"Moj život je i previše teško breme za mene samu da bi ga delila i sa tobom."
"Nije mi bitno ni tvoje breme ni tvoji strahovi. Podneću ih i čekaću koliko god je potrebno. Nemoj da zaboraviš na to."
Spustio je nežan poljubac na njeno čelo i otišao ostavivši je samu i u neverici.
Život joj je uvek nametao izbor a na ovaj nije bila spremna.

Kada se vratila kući na pragu je sačekao buket poljskog sveća.
Zar taj dan nije mogao da bude više zagonetniji?
Zbunjeno ga je uzela u ruke i pogledala oko sebe, nije bilo nikoga u blizini.
To nije mogao da bude Damjan, rastali su se pre pola sata, a i to nije bio njegov fazon. A usput on nije znao da joj je to cveće omiljeno, niko nije znao.
Ali ko ih je onda ostavio tu?
Krenula je da uđe u kuću a onda joj je pažnju privukla ta tamna senka u ćosku nedaleko od nje.
Podišla ju je jeza i odjednom je preplavio neki čudan osećaj.
Dugo joj je trebalo da skupi hrabrost da ode do tog ćoška ali tamo nije bilo nikoga.
A bila je sigurna da ju je odakle neko pre samo par trenutaka posmatrao.
Osećaji je u vezi tih stvari nikad nisu prevarili do tada. Uvek je mogla da oseti kada je neko prati ili kada joj neko diše iza leđa.
Još dugo je te večeri razmišljala o tom neočekivanom gestu.
I nije mogla da proceni da li je to bila dobra namera ili možda upozorenje.
Samo je jedna osoba znala da voli poljsko sveće, ali ona je bila mrtva već godinama.

Dok je ona pokušavala da reši novu misteriju Damjan je veče završio u baru sa Jovanom i Milošem pored sebe.
"Damjane uspori da alkoholom, preteruješ."
"Stvarno brate sta ti se dešava? Ne liči na tebe da toliko piješ." Dodao je Miloš
"Treba mi alkohol da se smirim."
Odgovorio je obojicu ih ostavivši u neverici. Nije ličilo na njega da se opija u baru. To nije bio Damjan kojeg su oni poznavali.
"Da li se dogodilo nešto što treba da znamo?" Upitao je prvi Jovan.
Bio je i više nego siguran da je moralo nešto debelo da se dogodi da bi njega dovelo u takvo stanje.
"Sećaš se kada si mi pre par meseci rekao da bi zbog svojih postupaka mogao da se na kraju opečem?"
Upitao je posle dugog oklevanja a Jovan je dobro se sećajući svojih reči klimnuo glavom.
"Epa opekao sam se." Priznao je činjenicu koju je svo troje dobro znalo.
"I sada ne znam kako da zalečim svoju ranu. Po prvi put ne znam šta da radim."