Senke prošlosti

Prognana princeza

Iščekivanje.
Naslućuvanje najgorih vesti.
Dani su prolazili u iščekivanju.
Svi su dani imali istu boju. Sivu.
Minuti, sati, dani prolazili su u iščekivanju bilo kakvih vesti o Damjanu .
Nije znala da li je živ a ako jeste da li je povređen, da li mu je hladno tamo gde je? Da li je gladan, brinu li o njemu?
Dane je provodila u bazi, niko nije mogao da je nagovori da ode.
Osećala bi se još gore između svoja četri zida.
Kroz misli su joj neprestano prolazile njegove poslednje reči kada su se pozdravljali.

Kada se budem vratio izvešću te na večeru. To će da bude prva stvar koju ćemo da uradimo kada se vratim.
A onda ćemo da plešemo uz neku lepu pesmu. Želim da večeram sa tobom.
Volim te.

I tako iznova i iznova.
Bilo je tako lepo, tako nestvarno.
A onda je sve nestalo.
Nikada nije grešila kada je imala loš predosećaj u vezi nečega.
Predosećala je novu oluju i pre nego što je otišao.
Ali sada je sve bilo izgubljeno. On je bio izgubljen, a činilo joj se da ga je tek bila pronašla.

"Kroasani su još uvek vrući." Olga joj se pridružila u kafiteriji.
"Nemam apetit."
"Moraš da pojedeš bar nešto. Treba ti snaga." Kroasani su izgledali ukusno ali
nije mogla.
"Obećao je da će me izvesti na večeru kada se vrati. Crveno ti lepo stoji, rekao je." Nasmešila se.
"Bili smo totalno pogubljeni to veče.
Oboje zaslepljeni osećanjima za koje nismo verovali da ćemo ih ikada osetiti prema nekome." Bilo je toliko tuge u njenom glasu, toliko da bi i oni najsnažniji posustali pred njom.
"Obećao je da ćemo da pokušamo.
Pre nego što su poleteli napisao mi je da me voli.
Kako ja da živim dalje ako mu se nešto dogodi? Kako da živim kao da nikada nismo postojali."
"Pronaćićemo ga." Uzela je njenu ruku u svoju i čvrsto je stegla.
"Ništa još nije izgubljeno. Još uvek ima nade."
"Ima je zar ne?" Pogledala je očajno ali i Olga se plašila najgoreg.
Prošlo je i previše vremena da bi mogli da se nadaju bilo čemu.

Prošao je još jedan dan. Jedan dan joj se činio kao prava večnost.
Poput iscrpljivanja od strane neke veće sile kojoj niko nije mogao da se suprotstavi.
A onda je komačno alarm zapišteo, zahtevao se hitan sastanak.
"Imamo prenos uživo!" Povikao je neko a ona je požurila za ostalima u prostoriju koja je bila određena za takve sastanke.
Damjan je bio živ.
Klečao je na kolenima i bio je vezan lancima poput neke zveri.
Telo mu je bilo puno posekotina i rana od batina, gotovo neprepoznatljivo.
Ali bio je živ. Nada je još uvek postojala.

"Kao što smo pretpostavili, u njihovom je zarobljeništvu." Rekao je general.
"Živ je." Jovan je odahnuo
"Jesu li rekli šta žele?" Mila je bila slomljena jer ga vidi u takvom stanju.
"Za sada su poslali samo snimak."
"Ali morali su da postave uslove."
Zašto poslati snimak da je živ ako ne žele nešto za uzvrat?
"Volkov se igra sa nama. Zna da nas je uhvatio u klopci.
"Neće da izdrži još dugo u takvom stanju. Mučiće ga dok ne ispusti poslednji dah."
"Predolžite razmenu." Mila je prekinula raspravu a svi pogledi su se zaustavili na njoj.
"Ovo je samo njegova igra. Želi da vam pokaže kako mu ništa ne možete.
Ali postoji jedna stvar koju će Volkov želeti više od Damjanove smrti.
Više od bilo čega na svetu."
"A to je?" General joj je prišao
"Mene." Rekla je sve ih ostaviši u bunilu
"Zna da ne može samo da pobegne podvijenog repa, njegov šef će ga pronaći gde god da se sakrije.
Ali ako u zamenu za Damjana povede mene dobiće takvu slavu i moć za Okruglim stolom i to takvu da mu niko neće biti ni do kolena.
U takvim svetu pobeđuju samo najmoćniji, to i vi i ja dobro znamo."
"To ne dolazi u obzir."
"Nemate izbora, oni žele mene.
Ovaj snimak je samo dokaz.
Nemate izbora."
"Rekao sam da to ne dolazi u obzir!" Povikao je
"Ubiće ga!" Povikala je jednako glasno
"Ovo sto vidite je samo početak!
Isprobaće svaku moguću spravu za mučenje na njemu. Da li to želite generale?Da vam ga vrate u vrećama!"
"Neću da rizikujem da te pošaljem u sigurnu smrt!"
"Predložite razmenu!" Niko nije smeo da se usudi da se ubaci u raspravu.
Niko nikada nije tako prkosio generalu.
"Zar treba da dopustim da vas izgubim oboje?"
"Nećete ako me poslušate." Odgovrila je
"U ovoj igri ne pobeđuju najpametniji već najlukaviji. A ja mogu da budem jednako lukava kao Volkov ako neko dira ono što je moje."
"Predaćeš mu se i šta onda?"
"Niko nije rekao da ću mu se tek predati. Vaše je da predložite razmenu koju će on bez razmišljanja da prihvati
i da meni odobrite da odem u Rusiju."
"Želiš da se vratiš u Rusiju?" Mogao je samo da zamisli koliko bolno može biti za nju da se vrati u zemlju iz koje je već jednom jedva živa ostavivši sve za sobom.
"Vratiću se zbog Damjana.
Trebaće mi samo par dana i vratiću se ponovo, sa njim." Bila je uporna
"Trebaće mi dvoje vaših vojnika da pođu sa mnom ali, razoružani. Znate šta to znači?" Želela je da ih pošalje bez činova u misiju sa njom.
Biće na teritoriji koja pripada mafiji, gde oni nemaju nikakvu moć.
"Zašto misliš da bi bilo ko ovde pristao da te prati?"
"Jovane?" Gledala ga je pravo u oči.
Njih dvoje od početka nisu voleli jedno drugo. Ali Jovan je bio jedan od najboljih ljudi u jedinici a ona je znala da će zbog Damjana da uradi sve.
"Ti i Damjan ste dali zakletvu u isti dan. Jesi li spreman da zbog njega položiš oružje i čin sa strane?"
Jovan je bez reči na sto položio pištolj nalepnicu i kapu sa činom.
"Miloše?" I on je bez razmišljanja uradio isto kada ga je pozvala.
"Nemate izbora, generale. Koga god da pošaljete u misiju spašavanja vratiće se u kovčegu. Ja sam vam jedina nada ako želite da uhvatite Volkova i Damjana vratite kući."
"Trebaće ti pomoć. To što planiraš ne možeš sama."
"Svesna sam toga, znam jedna vrata na koja mogu da pokucam za pomoć.
Još uvek imam uticaja u tom svetu a umem da budem veoma dobar pregovatač kada je pregovaranje neophodno." U to nije ni sumnjao