Senke prošlosti

Umorna sam

"Kakva samo bahatost!" Damjan i dalje nije mogao da se pribere od Milinog ispada od prethodnog dana.
"Priznaj da te je nadmudrila?" Rekla je Olga na sta je Damjan popreko pogledao. Provocirala ga je. Iako mu je bila rođaka trebalo je da bude svesna pred kim se nalazi.
"Ne drži to u sebi. Ispljuni." Rekao je a Olga mu je ne oklevajući ni trenutka uzvratila pogled dok su ih momci ćutke posmatrali, niko nije imao hrabrosti da se umeša.
"Mislio si da možeš da upravljaš sa njom jer si je otkrio. I ti i general ste bili uvereni da će vam doći pognute glave. Ali ste se prevarili."
"Braniš je?" Upitao je Ivan u neverici
"Ne branim je ali je razumem. Šta bi ste vi uradili na njenom mestu? U komentaroma ispod slike njene porodice niko nije napisao ništa lepo.
Kako bi ste se vi osećali dok čitate kako vam pljuju po porodici."
"Ali mi nismo ona Olga." Damjan je prostrelio pogledom " A ona dobro zna da sve ovo može da se završi na mnogo bezbolniji način i sa mnogo manje posledica, ali ona  uporno bira teži put."
"Ne možeš da promeniš nekoga preko noći brate, a pogotovo ne nju. Ako nastavite tako uništećete jadnu devojku."
"Odkud ta iznenadna briga Olga?"
"To je ono što normalni ljudi rade Damjane. Da imaš bar malo osećanja i empatije u sebi prema drugima shvatio bi to, ali ih nemaš. Odlazim odavde, lepo se provedite." Napustila je njihov sto I taj bar.
"Hoćete li i vi da mi držite predavanja o ljudskosti?" Ošamario je pogledom momke koji su ga upitno posmatrali.

Sutradan

Ana je samo na pet minuta izašla iz kuće da bi kupila namirnice jer je frižider bio prazan a kada se vratila Mile nije bilo nigde u kući. U njenoj sobi je zatekla samo praznu bočicu antidepresiva i naježila se. Smela je da se zakune da je jutros imalo bar još deset pilula u njoj.
"Šta si to uradila?" Uzdahnula je i istrčala iz kuće u potrazi za njom.
Tražila ju je satima bezuspešno, nigde ne nije bilo. Pozvala je svakog kod koga je mislila da može da bude, proverila svako mesto na koje bi mogla da ode.
Ali nigde je nije bilo.
"Šta sada da radim?" Uplašeno je gledala oko sebe, popila je i previše pilula, u takvom stanju mogla bi naškodi sebi.
"O Bože." Molila se samo da nije nešto uradila sebi, u kakvom je stanju bila dobro je znala da je to i više nego moguće.
Na pamet joj je pala možda i jedina osoba koja bi mogla da joj pomogne.

Damjan nije skidao pogled sa lica devojke ispod njega dok se grubo i brzo zabijao u nju i slušao kako doziva njegovo ime i uzdiše  tražeći još. Kako ga moli za još.
Okrenuo se na leđa kada je svršio sa osmehom na licu i zadovoljano uzdišući.
Seks sa Natašom je uvek bio veličanstven.
Bila je to i jedina devojka sa kojom nije prekidao kontakt i čije je telo mogao da ima kad god poželi. Bilo je dovoljno samo da je pozove i već bi se pojavila u njegovom naručju, dajući mu svaki deo sebe.
"Nedostajo si mi dok si bio na terenu."
Rukom je prelazila  po njegovim grudima
"Jesam li?" Krenula je da ga poljubi kad je u tom naumu prekinuo njegov telefon.
Kada se javio mogao je da prepozna Anin uplašen glas sa druge strane veze.
"Kako misliš ne možeš da je pronađeš?"
"Nema je nigde. Uradi nešto molim te. Popila je dosta pilula, plašim se da bi mogla da povredi sebe u očajnom je stanju."
"A prijatelji, možda je otišla kod njih."
"Mila nema mnogo prijatelja. Suzi je van grada nema kod koga da ode."
"Postoji li neko mesto na kojem misliš da bi mogla da bude?"
"Sve sam pretražila ali nema je nigde. Ti si je pratio, a Mila je ponekad imala običaj da se osamljuje, sigurno ti pada neko takvo mesto na pamet."
"Znam za jedno na koje bi mogla da bude ." Na pamet mu je pao taj park, savršeno mesto na koje niko nebi mogao da je pronađe.
"Pomozi mi molim te. Plašim se za nju."
"Potražiću je. Čekaj moj poziv."
"Šta je toliko hitno?" Upitala je Nataša nevoljno kada je počeo da se oblači.
"Moraš da odeš." Odgovorio je kratko.
"Ali mislila sam da ponovimo scenu od malopre pod tušem." Pogledala ga je zavodljivo i stavila ruke oko njegovog vrata.
"Drugi put. Idi sada, imam posla."

Kiša je padala sve jače i jače a ona je I dalje nepomično sedela na drvenom mostiću pored močvare  glave naslonjene uza stub. Kiša je ispirala krvave tragove na njenoj beloj haljini od posekotine koju je zadobila na butini nakon pada pre nego što je otkrila to mesto.
Bila je bleda i modra u licu, nije više imala snage ni da plače.
Želela je samo da bude sa svojom braćom. Bila je budna ali opet bila je u noćnoj mori. Njen život je bilo noćna mora kojoj nije bilo kraja. Nije se budila.
Bila je umorna, iscrpljena i istrošena do kraja, želela je samo da se ta noćna mora zvana njen život završi.
Damjan joj je oprezno prišao, Ana je zasigurno bila u pravu kada je rekla da mala nije dobro. Ćutke je skinuo svoju jaknu i ogrnuo je njome i seo na mostić pored nje.
"Vreme baš nije prijatno za šetnju. Šta misliš da se vratiš kući?" Oblaci su bili sivi, spremalo se nevreme.
"Ostavi me na miru." Rekla je tiho pogleda i dalje usmerenog na močvaru.
"Nisi jedina koja dolazi ovamo kada želi da se osami. I ja sam nekada to često radio."
"Onda me ostavi da na miru samujem."
"Toliko želiš to?" Nije bilo odgovora.
"Znam, život ponekad ume da ima samo crne i sive boje. Ali nije sve uvek tako crno."
"Zašto jednostavno ne gledaš svoja posla?" Gubio je strpljenje,ta devojka je stvarno bila tvrdoglava.
"Znaš šta? Ustao je na noge "Dosta mi je ove drame, i ti ideš sa mnom." Uhvatio je oko struka i podigao na noge a ona ne jauknula od bola. Tek tada je primetio fleke od krvi na njenoj kratkoj beloj haljini.
"Povređena si?"
"Skloni se od mene." Odgurnula ga je kada je rukom posegno u pravcu njene butine. Mogao je da vidi strah u njenim očima. Plašila ga se.
"Hajde da ne dramimo više. Svi te traže a kiša počinje da pada sve jače. Razbolećeš se!"
"Ne misli da ću poverovati u tvoju lažnu brigu. Ti si za sve kriv." Uperila je prstom u njega, tako je mrzeo kad ljudi rade to.
"Sve je ovo zbog tebe. Uništio si mi život!" Počela je da ga rukama udara po grudima, a on ju je ćutke pustio da se istrese na njemu.
"Zašto si morao da mi uđeš u život? Bio je dovoljno odvratan i bez tebe. Sve si upropastio! Mrzim te. Mrzim te!" Pre nego što je opet uspela da ga udari uhvatio je za ruke.
"U redu je mrziš me. Jesi li završila?" Gledao je pravo u oči dok su mu lice kvasile kapljice kiše.
"Ne." Odgovorila je tiše a kiša je odjednom počela da pada kao luda.
"Tako sam i mislio." Ponovo ju je ogrnuo svojom jaknom i podigao u naručje.
"Šta radiš to?" Pokušala je da mu se otme iz naručja dok je on sve čvršće stezao.
"Vodim te odavde."