Jedna noć

»Ti si moja, princezo.

Ava P.O.V

Sva ustreptala pridigla sam se na noge te počela užurbano da koračam po sobi. Srce u grudima tuklo je kao ludo. Dlanovi su mi se znojili, a čitavo tijelo oblio je ledeni znoj. Otišla sam do kupatila, te se pogledala u ogledalo. Pogled mi odmah pobježe na moju rasječenu usnu. Krv je curila niz moju bradu, dok mi je obraz poprimio svijetlo plavu nijansu. Mlakom vodom prešla sam po licu. Otišla sam do stolića sa šminkom, te uzela puder i korektor.

Puderom i korektorom sam prešla po obrazu, te sjajom u boji prešla po nateklim usnama. Iako me je posjekotina i dalje peckala znala sam da sada moram izdržati.

Da li je to stvarno Zayn? Mora biti. Njegov je rukopis.

Ali šta ako...?

Ne. On je. Znam da je on.

O Bože mili. Tek sam sad shvatila šta to znači. On je živ. Živ je! Najednom, i ja sam se u ova četiri dana po prvi put osjetila živom.

Izašla sam u sobu te pogledala u sat. Deset sati i pet minuta.

Do parka mi treba nekih 10-tak minuta, ali šta ako on dođe ranije te kada me ne zatekne tamo jednostavno ode? O Bože mili.

Do mene stiže zvuk sa prvog sprata. Začula sam mamin zvonki glas te glas tate kako nešto odgovara.

Obraz mi je ponovo počeo bridjeti. Stavila sam dlan na njega i polahko prešla njime.

Uzdahnula sam i pokušala zaboraviti ono što se maloprije desilo. Oborila sam glavu od srama, a moja plava kosa kao zastor prekrila mi je lice.

Jedna suza ponovo kanu niz moj obraz. Brzo sam dlanom prešla preko obraza, udahnula i pokušala doći sebi.

Ovo se više neće dešavati. Znam da neće. To je moj otac. Moj otac koji me voli.

Negdje u sebi, ponovo sam sakrila svu onu tjeskobu koja me je ispunjavala, te se prebacila na razmišljanje o nečemu ljepšem, boljem. O Zaynu.

Ono što sam čula prije sopstvene otmice, sada mi se činilo tako dalekim i nebitnim.

Samo da je živ.

Samo da je živ.

Pogledala sam u sat. 22:15

S obzirom da roditelje ovako kasno ne mogu pitati da izađem, jedina opcija bila mi je...

Pogled mi pobježe na prozor koji je bio malkice otvoren. Stvarno? Kroz prozor? Kao kakav huligan? Zašto ne?

Prišla sam do prozora i pogledala sa njega. Visina je bila neka tri metara. Ouh. Mogu ja to.

Otrčala sam do vrata, te ih zaključala. Ako budu i pokušavali ući unutra, pretpostavljala sam da će misliti da sam ljuta i da zbog toga ne otvaram.

U jednu ruku podigla sam svoju torbu, te u nju ugurala svoju običnu bijelu duksericu u slučaju da mi bude hladno.

Uzdahnula sam i prišla prozoru. Širom sam ga otvorila. Još sam jednom pogledala iza sebe, a zatim sam izbacila jednu nogu. Nogom sam dohvatila nešto tvrdo. Malo sam se nagela naprijed, to je bio zid. Rukama sam se uhvatila sa okvir prozora, te izbacila i drugu nogu. Prozor sam povukla za sobom, te se nogom spustila na još jedan niži potporni zidić. Zatim drugu. Još jednom... Najednom, osjetila sam kako se zid ispod mene izmiče, te sam odjednom trehnula leđima od travnatu površinu moga dvorišta.

Dlanom sam spriječila glasni jauk, te sam se polahko pridigla na noge. Iz susjedova dvorišta je do mene dopirao miris ruža. Otresla sam travu i zemlju sa sebe, te pretrčala preko svoga dvorišta.