Jedna noć

»Otmica.

Ava P.O.V

Znojim se ispod vrele majice, ali nemam snage da je sklonim sa sebe. Oči mi se otvaraju, ali sve što ispred sebe vidim jeste mrak i beskonačnost. Nebo mi se nikada ne čini bliže, kao sada.

Otvaram usta da nešto zaustim, ali glas mi ne izlazi. Čekam da li će se netko pojaviti, ali nikoga nema.

Samo zvuk šume i ... pokoji tihi jecaj sa mojih usana.

Suza mi klizi niz obraz. Začujem šuštanje lišća oko sebe. Netko stoji pored moga tijela, ali ništa ne čini da mi pomogne. Osjetim njegove oči na svom licu. Posmatra me.

Trnci mi prolaze tijelom. Zatvaram oči i prepuštam se tami u potpunosti.

Najednom, osjetim korake kroz šumu. Neko trči. Prema meni. Širom otvaram oči. Osluškujem zvukove.

"Ava! Ava!" Poznati glas dopire do mene. Napokon.

Tada zatvaram oči.

"Ava."

Netko spušta ruku na moju. Tako je teška. Ramena mi se tresu, a iz grla se otimaju tihi jecaji.

"Princezo?"

Naglo se pridižem u sjedeći položaj. Razgledam oko sebe, dolazeći sebi. Glasno izdahnem, samo san.

Prođem nervozno prstima kroz kosu i shvatim da je u potpunosti mokra.

Zayn svojim rukama moje lice okreće prema sebi. Oprezno prstima prolazi njime.

"Šta se desilo?" Gleda me i zabrinut je.

Što čvršće mogu sklapam oči, te se rukama trljam po čelu.

Gledam ka njegovom stolu, te vidim da je tek devet i petnaest ujutru. Dovraga. Šta mi se desilo? Pa prije pola sata pričala sam ovdje sa Zaynom i onda sam odjednom zaspala.

"Dobro sam." Klimnula sam glavom.

Zayn me privuče u svoj zagrljaj. Osjećala sam se ušuškanom pored njega. Sigurnom. On spusti usne na moju glavu, te me poljubi u kosu. Rukama je nježno prelazio preko mojih leđa.

"Jesi li dobro?" šaputao je.

Klimnula sam glavom, pripijena uz njegove grudi.

"Uplašila si me."

Odmahula sam. "Samo ružan san. Ništa drugo."

Još malo me grlio, pa me ljubio u čelo. "Sada si sigurna, Ava."

Jos jače sam ga stegnula rukama, želeći da se nikako ne odvaja od mene. Potreban mi je. "Nemoj ovo uništiti, Zayn." Šapnula sam tiho.

Ništa ne odgovara, ali znam da je čuo.

Zayn P.O.V

Zurio sam u njezine prste na svojoj koži. Sve je bilo nekako smirujuće. Opasno smirujuće. Više nego što sam mislio da će ikada biti.

Prinio sam svoju ruku licu, te osjetio njezin miris. Slabašni, nježni miris vanilije dopirao je do mojih nosnica. Lančić koji je imala na svojem vratu, u obliku srca, presijavao se na blagoj svjelosti sunca koje je ulazilo kroz prozor.

Ava je zurila u moje oči ne odvajajući pogled.

"Zayn", trgnuo sam se na zvuk svog imena. Glas joj je bio tek malo glasniji od šapata."Koliko je sati?"

Nageo sam se preko nje i pogledao u zaslon svog telefona. "O jebote. Kasnimo u školu."

"Molim?" Poskočila je iz kreveta. "Koliko?"