Jedna noć

»Već je ima i previše u meni.

Ava P.O.V

Čim sam zakoračila na travnjak ispred škole, hladnoća mi je rashladila gole dijelove tijela. Nekolicina automobila i dalje je pristizala, te se parkirala na udaljenom dijelu dvorišta. Drhtavom rukom sam prešla po kosi vlažnoj od znoja. Naslonila sam se na zid, trudeći se da ne padnem.

Nema šanse.

Zaynov glas mi je odzvanjao glavom. Ostala sam bez riječi i daha. Bila sam bespomoćna.

Napokon, kada se sve činilo tako... lijepo između nas on je ponovo morao sve pokvariti.

Glava mi je klonula, dok me je stid i sram razarao. Kako ću ga sada uopšte pogledati u oči? Najviše bih voljela kada bi se sada mogla zavući u neku mišju rupu i tu ostati do kraja života.

Da se mogu barem vratiti kući, ali nisam više mogla da podnesem prisustvo oca. Iako sinoć nikako nisu ni posumnjali da nisam bila u svojoj sobi za danas sam već i dovoljno bila tužna. Tako da mi nikakve nove svađe i prigovaranja nisu bila potrebna.

Sjetila sam se Alice i Sare. Sa obzirom da mi je mama jutros rekla da će one od sada živjeti sa nama ni sama nisam znala šta da od toga očekujem. Kako da se ophodim prema njima? Da li ću se slagati sa njima? Šta ako mi se ne svide? Ili šta ako se ja ne svidim njima? Milijun pitanja mi se motalo po glavi.

Vidjela sam Hannu kako se penje uz stepenice, te mi prilazi. Izvadila je jednu čokoladicu iz torbe, te mi je pružila. Odmahnula sam glavom na što je ona slegnula ramenima, te je zagrizla. "Gdje si ti?"

Obgrlila sam je oko ramena. "Falila si mi."

Nasmiješila se. "I ti si meni."

"Što je bilo sa tobom? Niall mi je rekao da si bila bolesna."

"Bolesna?"

"Da. Gripa ili šta već... Vidio te je kod doktora."

Namrštila sam se, a zatim mi je sinulo. "Aha", promrmljala sam. "Da. Bila sam baš baš bolesna. Ali ozdravila sam."

Klimnula je glavom. "Čak sam htjela da ti dođem, ali Niall me nikada nije popuštao", nacerila se. "Ne da se žalim."

Uštipnula sam je za obraz. "Ima li šta novo kod tebe?"

"Ne", rekla je sliježući ramenima.

Ušle smo u školu, te prolazile hodnicima. "Moji su otišli na neko putovanje, tako da sam čitavu sedmicu sama kući. Mislim da ćemo rođak i ja praviti neki tulum. Morat ćeš doći."

"Aha", promrmljala sam. Dosta mi je više tuluma za čitav život.

Zaustavila se, te me uzela za ruku. "Što je sa tobom?"

"Što mi je?"

"Ne znam", počešala se po kosi. "Neraspoložena si. Nešto se desilo?"

Pokušala sam se nasmiješiti. "Ne. Dobro sam", slagala sam.

Hanna je dahnula. "Nemoj me lagati. Vidim da nešto nije u redu."

"Hanna", izustila sam i duboko udahnula. "Malo je... zamršeno je."

"Šta se desilo?" Oči su joj bile blage i ispunjene brigom. Nikada u ničijem glasu nisam čula toliku zabrinutost.

"Čudno je."

"Molim te, reci mi."

"Ima jedan dečko", dahnula sam.

Razgoračila je oči. "I?"

"I... pa... on se meni... pa, sviđa mi se, na neki način. Dok... ja se njemu... ne sviđam."

Iz nasmiješenog izraza lica, prešla je u ljutiti. "Ne sviđaš?"