Jedna noć

»Ludim.

Zayn P.O.V

"Zayn! Probudi se!"

Osjetio sam lagano drmanje po ramenu te sam škiljeći otvorio oči. Istog trenutka, fokusirale su se na poznatu figuru ispred mene. Niall.
Na sebi je imao crne farmerke te drečavo zelenu majicu. Oči su mi se ponovo sklopile.

"Šta je bilo?" promumljao sam.

"Zayn. Probudi se!", njegova ruka me je ponovo počela drmati na što sam ga  grubo odgurnuo od sebe.

"Popusti me! Rekao sam da spavam!"

Njegove oči su se strašljivo fokusirale  na mene. "Šef te želi vidjeti."

Jebote! Brzo sam skočio iz kreveta,  samo u boksericama trčeći iz sobe. Okrenuo sam se prema Niallu. "Gdje je on?"

"Dnevna soba", rekao je tiho. Kimnuo sam mu glavom.

Došao sam pred dnevnu sobu,  zatim  duboko udahnuo. Čim sam ušao, primjetio sam ga kako stoji pored prozora i posmatra nešto vani.

"Šefe", rekao sam prilazeći mu na što se njegovo lice okrenulo prema meni.

Njegove usne su se ljutito skupile proučavajući  me. "Zašto već nisi obučen?"

"Sinoć smo imali tulum i..."

"Briga me šta ste imali", prekinuo me je. "Ako sam rekao da ideš u školu,  onda ćeš to i ispuniti. Zar ti to do sada nije jasno?"

Šaku koja je bridjela prislonio sam uz noge, pokušavajući se smiriti. Gad odvratni! Želio sam istog trenutka da odem do njega i smrskam mu tu odvratnu facu, ali i sam sam bio svjestan toga kakve bi posljedice bile.

"Nešto sam te pitao!" povikao je. "Odgovori! Je li ti jasno ili nije?"

Uzdahnuo sam te pogledao u njega. "Jasno je."

Opet je pogledao u mene. "Zar nisi svjestan da tvoj poslednji zadatak napokon dolazi?" najednom je rekao upitno gledajući u mene.

"Kakve to veze ima sa svim ovim?" ispljunuo sam.

"Sve što trebaš znati...saznati ćeš za nekoliko dana", odgovorio je te krenuo prema vratima. Zastao je i još jednom me pogledao preko ramena. "Spremi se i odmah kreni. Ne smiješ kasniti."

Dovraga! Šta mi je on? Jebeni otac?

Kimnuo sam glavom. "Uredu."

Čim sam ušao u svoju sobu, zatekao sam Nialla kako sjedi na ćošku kreveta gledajući nešto na telefonu. Čim me je primjetio ustao je i krenuo prema meni. "Kako je prošlo?"

Odmahnuo sam glavom. "Kreten! Eto šta je on! Obični kreten!"

"Do kada ćemo ga morati trpjeti?" Nastavio je Niall. "Zašto mu je sada škola prioritet?"

"Nema šanse da ću ići svaki dan u školu! Šta on misli da je?"
Neću uopšte da razmišljam o onoj prokletoj ustanovi. I kada odem u nju  samo se po čitav dan dosađujem i jedino što na kraju dobro dođe to je moje društvo i ženske, naravno. Raskošne studentice koje bi se jebale sa svakim za barem malo odmora od studentskih dana.

Frustrirano prođem prstim kroz kosu. "Da li je išta tebi govorio?" upitam ga.

"Ne." Odmahnuo je glavom. "Samo da te pripazim da ne upadaš  u probleme."

"Da", uzdahnuo sam. "Sada mi je i dadilju našao."

"Možda samo želi da kaže da mu je ipak stalo..."

"Ne!", prekinuo sam ga. "Možda ima milijun strana, to ne znamo. Ali dobro znam za onu najgoru. A to je upravo ona koju uvijek pokazuje baš nama. Tako da", rekao sam, unoseći mu se u facu, "nikada nemoj pasti na njegovu priču. Takvi nemaju srca i osjećanja  kao ti buraz. Uredu?"