My New Teacher

Part XVIII

Upozorenje: Spremite maramice, biće drame.

Ma ja ne mogu ovo.

Zašto? Zašto, baš kada sve ide u najboljem redu, sudbina odluči da se poigra mojim životom? Zašto se osećam kao da glumim u predstavi čiji mi se scenario ni malo ne sviđa, ali je kanso za odustajanje. Zašto ja ne mogu da režiram svoj život?

Nemam predstavu koliko je sati, ali deluje mi kao da sviće. Sunčevi zraci prelamali su se kroz prazne boce viskija koje su mi pravile društvo, a planina zgužvanih maramica pored mene bodrila me je da nastavim da puštam da mi se prozirna tekućina spušta niz grlo. Kosa mi je bila užasna, kao da sam preživela zombi apokalipsu. A oči, moje umorne, crvene natečene oči, oči kojima sam proizvodila reke suza, kojima sam noćima kvasila jastuk, bile su zatvorene. Napokon.

Napokon mogu da se prepustim onom lepšen svetu, gde je realnost sasvim nepotrebna stvar, svetu gde dobijamo krila, gde je sve onako kako bi trebalo da bude.

Savršeno.

(...)

Ugh, zašto imam osećaj da mi neko zakucava eksere u glavu?

I zašto taj neko jebeno ne prestane?!

Ovo je teže nego što sam mislila, prokleto je teško. Uništavam svoj život.

Ali ne mogu, sudbina je prevelika kučka prema meni. Dam sve, a ne dobijem ništa. I gde je tu pravda? Gde tu ljubav pobeđuje? Gde je ono i živeli su srećno da kraja života?

Nema ga. Bajke ne postoje, ne događaju se. A posebno ne meni. Ne Diani Malik.

Baš sam srećnica.

A šta ako je ovo pogrešno?

Ugrozila sam mu posao, porodicu, budućnost. Da li je vredno toga? Reako je da me voli, a da li je dokazao? Šta ako je on koristoljubiv kao Blake? Da li je zaslužio da mu upropastim sve što je izgradio u životu, da ih pokretom ruke srušim k'o kulu od karata?

Ne. Ne zaslužuje. Ne zaslužuje bol, patnju, gubitak. Zaslužuje da bude srećan, makar sa onom vešticom Casandrom.

To je to, odlučila sam. Neću više nikome da upropaštavam život, neću svojoj najvećoj ljubavi srušiti sve što je izgradio, neću mu više otežavati, i, koliko god jebeno bolelo, ostaviću ga, tako je najbolje. I za mene, i za njega.

I, jednom kada ostarim, kada mi koža bude zbrčkana i smežurana, a čelo naborano i kada sve uspomene budu tako daleke, sećaću ga se. Sećaću ga se kao najlepše stvari koja mi se dogodila, stvari koja mi je ulepšala život. Osobe koju sam za tako kratko vreme zavolela tako mnogo, više od života. Više od zvezda, svemira, svih planeta i galaksija, on mi je ceo svet. Te njegove oči, one koje su gledale toliko drugih žena, ali ni nednu kao mene; onako duboko, prodorno, a opet nežno i toplo. On je spajao nespojivo, shvatao neshvatljivo, i verovao u nemoguće. Pokušao je da, kao bezbroj puta do sada, to opet uradi. Spoji nespojivo. Ali, ne može ni njemu sve poći za rukom. Vatra i led ne idu zajedno.

Otopio me je, skroz.

Cela mu pripadam, protiv toga ne mogu, ali, da li je vreme da okončam ove muke? Da odustanem od zabranjene ljubavi? Ili da nastavim da podnosim ovu patnju, nadajući se da mi je ljubav stvarno uzvraćena i da ćemo, kao u bajkama, pronaći način? Da će ljubav pobediti?

Život nije bajka, tako nešto od njega ne mogu da očekujem.

Iz razmišljanja me trgne glasan prasak, koji se u nekoliko sekundi proširi prostorijom.

Pobogu, šta je to?

,,Dalje ruke od nje, idiote glupi. Pijan si, ne možeš sada da iskališ bes na njoj!", povikao je meni dobrobro poznat glas.