My New Teacher

Part XXIII

Imam čas kod njega.

I to još prvi.

Srećnica sam, zar ne?

Baš.

Ulazim u učionicu, tražeći slobodno mesto, jer debelo kasnim.

Prva klupa, jej.

I Sam kasni, što znači da neću sedeti sama. To je valjda dobro..?

I tada u prostoriju ulazi taj dugo očekivani dečko, slatke smeđe razbarušene kose sa šarmantnim osmehom na usnama.

Ja ne razumem kako Samu kosa posle naleta vetra izgleda tako slatko, jer meni izgleda kao da sam gurnula prst u utičnicu.

Ali nećemo sad o tome.

Priđe mi, te se, uz nežan poljubac u obraz, smesti pored mene.

,,Aloha zgodna", kaže, dok mu se licem širi kez.

,,Aloha lopato"

,,Lopata? Stvarno? Drago mi je što misliš da sam lep.", još jednom se nasmeje.

Ali, i dalje neželjeni ulaz profesora prekine naše kikotanje, te učionicom zavlada tajac.

,,Evo naše omiljene osobe", prošapuće Sam, terajući me na smeh.

Da, volim ga i dalje. I dalje čeznem za njegovim dodirom, ali preko nekih stvari ne mogu da pređem. Neke planine su previsoke, a prepešačiti ih je nemoguće.

Do tada ću se truditi da se što više udaljim od njega. A kada osećanja umru, biću opet ona stara.

,,Dobro jutro, kolege", nasmeje se umorno.

,,Mislim da je ispao iz taksija na putu do škole. Izgleda kao onaj čovek iz PPAP pesme." , tračara do mene opet prokomentariše, te se ja, ne mogavši više da izdržim, raspalim smejati, kao da su me vezali za krevet i počeli perima da mi golicaju tabane.

Moj smeh se, u inat mojim pokušajima smirivanja, sve glasnije odbijao o zidove, izazivajući tuđe da izađu na videlo.

Osetim ljubomorni pogled na sebi te,u inat njemu,krenem da se smejem još jače.

"Gospođice Malik,molim Vas za disciplinu!",kaže ljubomorno.

Ali mene nije briga.

Želim da mu napakostim. Da ga nateram da se oseća kao ja onoga dana. Želim da bude ljubomoran.
Iz svega toga,ne znam ni sama kako,izlazi žestoki poljubac koji završava na Samovin usnama.

Sam sav zbunjen uzvraća poljubac.

"Izađite napolje!!!",razdere se i  iznervirano pokaže prstom meni i Samu da izađemo.

Nas dvoje se nastavimo kikotati dok istrčavamo iz sale za predavanja sa stvarima u rukama.

Zatvaramo teška vrata i sedamo na klupu ispred.

"Diana... Šta... ?",izgubljeno pokušava da me pita nešto.

"Izvini... Slučajno... Ja... Htela sam samo... Ma znaš...",mucam ne znajući kako da formulišem rečenicu.

"Znam..."

"Izvini..."

"Zbog?"

"Što sam ti upropastila ovih pola sata koje ćeš provesti na hladnom hodniku umesto u toploj sali..."

"Naprotiv... Baš mi se ne sedi s njim... Ajmo na kafu i doručak.", kaže i mi krenemo ka obližnjem kafiću.

Za nekih 10 min smo se našli u kafiću.

Naručili smo dva Nessa i kroasane sa kremom.

"Ako želiš,pomoćiću ti oko...", kaže i ne završava rečenicu znajući da znam šta mu je na umu.

"Ne... Mislim da je dovoljno bilo... Ne mogu ja više ovo... I suviše ja njega volim,Sam...",izgovaram i spuštam pogled.

"Diana... Ja tebe razumem,ali ne možeš celog života da očajavaš za nekim ko te ne voli...",govori istinu i to me boli.

Istina prokleto boli.

"Dovoljno je,Sam... Shvatila sam poentu...",izgovaram bezvoljno i uzimam gutljaj kafe.

Kasnije bi smo po neku reč izustili ali bi opet nakon toga nastupila neprijatna tišina koja je parala uši bez obzira koliko to zvučalo ironično.

Da.

Tišina je bučna ukoliko je neprijatna.

Para uši gore nego bilo šta drugo.

Gora je od jutarnjeg alarma za fakultet,od sirene na autu, gora je čak i od Casandre.

Ahh kako mrzim tu devojku...

But yeah! Diana ima uoravo kod nje sledeće predavanje!

Koja sam srećnica! Jedva čekam!

Ironične misli sve više razbaruju moj mozak i iz njih me,na svu moju sreću,otrgne Sam koji me upozorava da bi smo trebali da krenemo na sledeće predavanje, ukoliko ne želimo da zakasnimo kod Blondie Goos na čas.

Kako mi se dopada njen nadimak. Smislio ga je genijalac, tj moje presveto visočanstvo.

Da,da...

Znam da sam carica i da sam jako originalna...

Maj iste godine

"Ne! To nije bilo dovoljno za prelaz gđice Malik! Žao mi je!", izgovara plavo ofarbana likuša, pokušavajući da me obori na kolokvijumu.

Ne.

Neće joj uspeti! Sve znam i sve sam joj rekla,a ona i dalje tvrdi kako sam ja bubalica i kako ništa od ovoga što sam rekla ne razumem,i što je najgore,tvrdi da nisam savladala gradivo,te da će me oboriti.

"Profesorka,ovo je bilo sasvim korektno! Mislim da ću tražiti da polažem kolokvijum pred žirijem... Očigledno niste sposobni da sami prepoznate utvrđeno gradivo! Doviđenja!", očitam joj lekciju te grabeći svoj indeks,izlazim iz sale.

Upućujem se direktoru fakulteta i pokušavam da se smirim kako bi mu što bolje objasnila situaciju.

Stižem do mekanih vrata prekrivenih kožom i kucam na mesto predviđeno za to. Kada čujem odobrenje,polako odškrinem vrata i uvučem se u ogromnu kancelariju punu pehara i ekrana koji prikazuju vidik svake od kamera u zgradi.

Zagledam malo oko sebe te pozdravim direktora odmah prelazeći na stvar.

Nakon što sam mu objasnila situaciju,sedi gospodin je dao svoje odobrenje i saglasnost da kolokvijum polažem pred četiri mentora.

Sva zadovoljna izlazim iz kancelarije,i sa velikim osmehom na licu nastavljam ka svojoj i sestrinoj kući. Kada bi me neko video ovakvu,mogao bi da pomisli da sam retardirana, sačuvaj me Bože.

Kroz par minuta šetnje već se nađem pred visokom spratnom kućom. Otvaram kapiju i ulazim u dvorište zatvarajući je za sobom.

"Lyaaa!!! Stigla sam!", derem se iz prizemlja naše kuće dajući do znanja svojoj sestri da više nije sama u kući.

"Ručak ti je u rerni!!!",dovikne sa sprata na šta ja odložim tašnu i zaputim se put kuhinje.

Postavim sebi za jelo,a onda operem ruke i umijem se pre nego sve smažem prljavim rukama.

_________

I eto još jednog parta. Kao i obično,kasni. Ali sada će raspust pa ću valjda češće pisati. Ovaj deo i nije nešo,ali eto... U poslednje vreme patim od manjka inspiracije. Ova depra oko zaključivanja ocena mi je popila mozak.

Poyy

-M.xx