My New Teacher

Part LI

Lucas's P.O.V.

Moje usne ostaće lišene njenih nežnih poljubaca. Da li ću ikada više osetiti njene malene ručice na svojoj koži? Hoću li još nekada biti dostojan njenog slabašnog zagrljaja?

Izgleda da ne.

Čini mi se da se sve srušilo kada sam je onako paćenički ponizio.

Pa ja i jesam paćenik!

Koji još pravi muškarac dozvoli sebi da ovako ponizi ženu,devojku?

Ja i nisam pravo muško ako sam sebi to dopustio.

Ili ne?

To što sam udario u njih, u Gigi i Marka,bila je njihova greška. Da su poštovali saobraćajne znake, ništa od ovoga se ne bi desilo.

A njen tata je tako naporan. Čovek ne razume da smo bili srećni,da je prošlo toliko godina i da nema svrhe sada nikoga kažnjavati,pogotovu ne nevine.

Nikada sebi ne bi dozvolio nešto što je Zayn dozvolio sebi. Došao j u naš stan i isterao me iz njega. Svoju ćerku je bukvalno primorao da me ostavi a da pritom ni me zna razlog tome.

Monstrum.

Odveo ju je od mene.

Jebeno nema prava.

"Lucas?",čujem tanani glasić koji me omete u mojim mislima,pa joj se i posvetim.

"Izvini,nisam pratio. Zamislio sam se. Ponovi molim te."

"Ma nebitno. Mislim da ti imaš većih problema. Znaš da možeš sve da mi kažeš... Pokušaću da ti pomognem,bar koliko je u mojoj moći.

Kako da ne.

Sigurno ću joj reći da sam bio i vezi sa učenicom i da je to Diana. Najbuntovnija studentkinja koju je ovaj fakultet video.

Nema teorije da joj kažem.

"Ma ništa posebno.",pokušam da prećutim svoj problem,ali njoj očigledno,to ne godi.

"Nemoj misliti da ću nekome reći,jer nisam takva.",opravda se.

Sabrina,smaraš.

"Ne,samo nije tako bitno. Hajdemo,zakasnićemo na predavanje.",otkačim je i ustanem da platim račun.

Izašli smo iz McDonald's-a i ušli u moj auto. Odvezli smo se nazad na faks i razlišli kada smo ušli u zgradu.

Sledeće predavanje imam kod prve godine,a onda idem kući.

Kući?

Nekako mi je čudno da kažem tako kada ona nije tamo. To je bio naš dom,naše gnezdo,a sada, kada nje nema,strah me je da zakoračim unutra. Prosto postoji strah u meni,strah od toga šta ću zateći unutra.

Prazninu.

Tišinu.

To me tako boli.

Možda me ipak sačeka unutra? Šta ako me pozove? To bi bio san snova.

Ali jebi ga. Tu mogućnost sam već bacio. Već sam joj rekao da mi se više ne javlja i da ne dolazi.
Koja sam stoka.

I sada očekujem da će samo doći tamo i skočiti mi u zagrljaj kao pre?

Jadno.

Iz misli me odvuče u realnost iritantno zvono za početak predavanja. Uletim u zbornicu i zgrabim beležnik za prvu godinu, a onda se uputim na predavanje.

...

Već deset minuta stojim ispred stana,nemoćan da okrenem ključ u bravi. Taj jebeni strah je u meni porastao do te granice da mi ne dozvoljava da uđem unutra.