Bude me oštri zraci sunca koji neumorno probijaju moje kapke i teraju ih da se otvore. Stavim svoj jastuk preko glave u nadi da ću nastaviti da spavam,ali mi baš ništa ne dopušta da dovršim svoju 'aktivnost'. Iritantni zvuk koji dopire iz sata na radnom stolu mi razire uši i daje do znanja da je 07:00 i vreme za ustajanje,jer ću u suprotnom zakasniti na predavanje. A petak je,tako da su danas predavanja najkraća,imam samo Rimsko pravo i Zakonodavne instrukcije.
Volim petak,i to poprilično.
Pa ko još ne voli poslednji radni dan?
Oh da!
Moja sestra Olivia.
Ona tvrdi da je jako dosadno vikendom bez fakulteta. A ja mislim da je ona retardirana jer je to n e m o g u ć e.
Ne znam kako je kod nje na faksu, ali meni faks nikada dobro nije doneo što se tiče raspoloženja.
Tamo su Lucas,Casandra, Mandy i ostali luzeri koje mrzim. Retko ko se druži sa mnom,ili bolje reći da se ja družim sa malim brojem osoba. Jednostavno mi ne pašu. Ulizice,kukavice, ufurane guske i mnogi drugi. Pa ne podnosim ih organski.
Mama mi zbog toga kaže da sam razmažena,ali tata me jedino u ovoj situaciji razume,i kaže da je sasvim okej jer biram drušvo toliko plažljivo.
Ponovni zvuk alarma mi javlja da je prošlo deset minuta,i to me konačno natera dabustanem iz svog udobnog carstva.
Hodam kao zombi do kupatila, odakle ću,nadam se,izaći bar malo normalnijeg izgleda.
Bacam pogled na ogledalo i umalo ne vrisnem kada ugledam devojku raščupane kose,crnih podočnjaka i naduvanih usana.
Da, to sam ja. Diana Malik. Tako izgledam kada se probudim nakon neispavane noći, ili noći poput one sinoć.
Potpuno me je strah sebe u ovom trenutku.
Skidam odeću sa sebe i bacam se na brzinsko tuširanje da bi osposobila mišiće za išta što bi trebala da uradim danas, prvenstveno za hod,a onda i za sve ostalo.
Nakon toga obavljam higijenu i nanosim deblji sloj korektora i labela. Počešljam svoju neurednu kosu i odem da se obučem.
Biram klasičnu kombinaciju farmerica i karirane,plave košulje,a onda i spakujem tašnu.
Budući da sam sve obavila za 35 minuta,ostaje mi još 15 za doručak i dolazak u onu straćaru.
Nemam vremena da jedem!!!
Ovo je alarmantno.
Trčim niz stepenište i upadam u kuhinju kao da me neko juri,gde se uozbiljim kada vidim svoju sestru i njenog dečka Olivera.
" 'Jutro!",pozdravim ih i oni mi se nasmeše,te uzvrate pozdrav.
Koliko vidim po sudivima,oni su već i jeli i popili kafu,očigledno čekaju mene.
"Ne bleni u prazno,već pojedi ovaj sendvič pa da te vozim u školu.",kaže mi Olivia.
Voli malo da se ponaša umišljeno prema meni pred drugima. Takva je,a ja sam navikla.
Kažem joj da ću jesti uz put te se zaputimo ka autu.
Njih dvoje,naravno,sede napred, dok su mene ugurali pozadi.
Divota.
Bar mi se neće odmah drati zbog mrvica od sendviča.
Stižemo pred moj fax tačno kada ja dovršavam sendvič,pa sticajem okolnosti samo izlazim i zalupim vrata auta bez i jedne reči.
Ne vraćam pogled ka njima,ali čujem da su odmakli,pa mi biva lakše.
Ispred visoke građevine dočeka me Sam i Maggy zajedno sa Lennom. Pozdravimo se i primam duboka izvinjenja od njih dve,pa nakon toga i pravimo prve korake u ovoj zgradi,za ovaj dan.
Ulazimo u salu za prvo predavanje i za nama ulazi profesor.
Za dlaku smo mogli da zakasnimo,i automatski ne budemo primljeni na predavanje.
Zauzimamo svoja dobro poznata mesta,te profesor zavede predavanje i krene sa lekcijom. Nakon dosadnog Rimskog Prava, imali smo 20min odmora pre nego imamo čas kod mentora tj. Lucasa.
(…)
Moja klasa se doslovno ubila od dosade ovih 20 minuta. Napolju je jaka kiša i odvratno nevreme, tako da se nigne ne može.
Gde se izgubi ono sunce od jutros?
Nije ni bitno.
U daljini vidimo Lucasa kako nailazi,ali bez dnevnika. Čudno.
Prilazi nam i staje pogledom tumarajući po klasi dok svoju pažnju ne usmeri ka meni. Zaustavlja svoju potragu i obraća mi se.
"Diana,krenite sa mnom. Ostali su slobodni. Nema predavanja."
Svi su se obradovali sem jedne osobe.
Pogodite koje!!
Daaa!
Svi osim Diane Malik.
A zašto?
Jer svi idu kući a Diana ostaje ovde.
Ne čekam dvaput da mi kaže i polazim za njim.
Stigli smo do direktorove kancelarije i tu stali.
"Direktor mi je rekao da Vas dovedem do ovde. Sada moram da idem. Prijatno.",kaže mi hladno te ode daleko od mene.
Presira mi. Ne gleda me. Ne želi da priča dugo sa mnom. Čak ne podnosi ni da mi bude blizu.
Da li je stvarno gotovo? Da li zaista više ne oseća ništa,ako je išta i osećao?
Zašto jebeno ne podnosim ovakvo njegovo ponašanje?! Zašto mi smeta jer je tako blizu a tako daleko? Zašto mi ne odgovara kada me ne moli da se vratim i kada mi se ne nabacuje?
Mislim da mi sada nedostaje.
Da.
Prokleto mi nedostaje,čak i posle svega ja ne mogu da ga zabiravim.
Smem li da poslušam srce da će mi se vratiti? Smem li da verujem?
Bože,tako je teško.
Nakon dugotrajnog razmišljanja i buljenja u prazno,konačno sam odlučila da uđem u dosadnu sobu.
Šta li sada hoće?!
Pokucam i smolim se da promolim unutra svoje telo.
"Dobar dan! Zvali ste me?",upitam i on klima glavom.
"Da... Mislim da smo pronašli krivca za Vaš slučaj...", kaže dižući svoje naočare.
"Stvarno?"
"Da. Krivac je..."
.
.
.
.
.
.
MUĆAK
Saznaćete u sledećem partu.
Uslov: 10 votea i 7 komma
Ly all ❤❤❤
-M.xx
YOU ARE READING
My New Teacher
Romance"Vi u meni budite nešto sasvim drugačije,nešto što do sada nisam osetio..." govorio je dok se moje telo ježilo svakom njegovom rečju sve više i više. "A Vi u meni više ne budite ništa... Budili ste sve što može da se nazove osećanjima,ali više ništa...
