Dve nedelje kasnije...
Učestali zvuk lupkanja nogom o drveni pod me natera da se probudim u tresnem ovog Lucasa nečim,jer očigledno nema osećaj kada neko spava. Od te dve stvari,ja uradim samo prvu, drugu zenim zveranjem oko sebe nakon što provalim da Lucas nije na drugoj strani kreveta. Okrenem se na svoju stranu i na stolici do nog stočića ugledam crnu prosedu kosu i crnu bradu, kao i telo puno tetovaža. Pa nisam baš pri sebi. Koliko ja znam, ovo je Lucasov i moj stan a ovaj čovek je moj tata. A Lucasa nema.
"Gde je Lucas?",upitam ga svojim jutarnjim glasom.
"Dobro jutro i tebi,mila.",doda nekim ljigavim glasom kao da mi se ruga zbog nečega.
Šta se,kog đavola,dešava ovde?
"Agh... Dobro jutro,tatice! Hoćeš li mi reći šta radiš u mom i Lucasovom stanu ovako rano i zašto Lucas nije ovde?", isfrustrirani glas sa određenom dozom sarkazma izleti iz moje usne duplje.
Malo je reći da mi je krivo jer sam se tako izrazila.
"Gde je on,ja ne znam,ali znam da ti ne trebaš biti ovde."
Na njegove reči se trgnem i potpuno razbudim a zatim i iskočim iz kreveta.
"Kako misliš?",protrljam oči.
"Diana,ne pitaj puno. Spakuj se i idemo kući."
"Šta se dešava? Čijoj kući? A faks? Ja tebe ništa ne razumem! Je li mama ponovo spremala pečurke? Jeste,jeste... Sigurno..."
"Ne lupetaj više! Ako se ne spakuješ u natednih 15 minuta nosićeš Oliviine stvari."
"O-o-o računaj da sam se već spakovala."
Istrčim iz sobe i na brzinu obavim jutarnju higijenu. I dalje nemam blage veze o čemi se radi. Veoma sam zbunjena. Ne znam gde je Lucas,zašto moram da idem, niti šta se desilo. I iz nekog meni nepoznatog razloga,nije me strah i ne hvata me panika. To verovatno ne valja,jer obično kada je obrnuto,nema potrebe za tim.
"Ne lupetaj više! Ako se ne spakuješ u natednih 15 minuta nosićeš Oliviine stvari."
"O-o-o računaj da sam se već spakovala."
Istrčim iz sobe i na brzinu obavim jutarnju higijenu. I dalje nemam blage veze o čemi se radi. Veoma sam zbunjena. Ne znam e je Lucas,zašto moram da idem, niti šta se desilo. I iz nekog meni nepoznatog razloga,nije me strah i ne hvata me panika. To verovatno ne valja,jer obično kada je obrnuto,nema potrebe za tim.
...
"Hoće li mi neko,konačno, reći šta se desilo i zašto sam morala bukvalno da se evakuišem iz svog stana i dođem ovde?", histerično upitam mlatarajući rukama kao kojekakav ludak.
"Ja neću,jer ja se ne slažem s njihovom odlukom. Ovo je sve jedna velika glupost.",Olivia izjavi i prekrsti ruke na grudima.
Tišina zavlada na nekoliko trenutaka,a onda je Olivia prekine.
"Nećete joj ništa reći?",upita nervozno.
Mama i tata samo spuste glave i pogled obore ka novom tepihu.
"Sramota!",moja sestra još jednom vikne i popne se na sprat preskačući po dva stepenika.
"Ne možete tako!",kažem i probam mirnim putem da ih nateram da mi kažu šta se dešava.
"Diana,ne navaljuj.",tata kaže i sroza me.
Da li je ovo stvarno? Stvarno mi je rekao ovo?
Ma daj! Nee,tata. Neću navaljivati da mi kažeš zašto si me odvukao iz stana u kome sam živela sa dečkom koga mnogo volim i koji mene mnogo voli. Neću,nikako.
"Imam pravo da znam! Zaboga tata! Nisam više mala! Umem da brinem o sebi. U čemu je problem sada?! Zar je toliko teško izgovoriti jednu rečenicu?!",iznervirano kažem i ispustim izdah olakšanja bacajući lice u šake.
Osetim toplinu na ramenu ali se ne obazirem.
"Ne ljuti se. Zar misliš da bi smo ti uradili nešto loše?",mamin glas se proširi prostorijom.
"Mama,ne zavlači me. Hoćete li mi reći ili ne?",konkretno postavim pitanje na koje ne dobijem odgovor,već samo nevine poglede.
Ja ustanem i podignem pantalone.
"Dobro...",kažem i krenem ka stepeništu "...saznaću sama."
Nakon što dovršim rečenicu, popnem se na sprat i zaključam se u svojoj sobi.
Uzmem telefon,pronađem u imeniku 'sweetie ♥' i nazovem ga.
Zvoni neko vreme,a kada mi se niko ne javi,ja prekinem.
Bacim telefon na krevet i izvalim se. Od jednom osetim vibraciju. Zgrabim iPhone da vidim o čemu se radi.
Poruka od: Sweetie ♥
Ne zovi me,imam predavanje.
Ne zovi me ni kada se završi. Mislim da nije bilo fer da pustiš nekoga da stane između nas i sruši sve što smo imali. Žao mi je jer sam ti sve dao, i jer sam voleo onu koja to očigledno ne zaslužuje. Ostavljaš me zbog banalnih stvari i u vodu bacaš sve uspomene. To boli znaš? Kao da sam znao ko je to i kao da sam znao da će se to desiti. Sada znam da si samo tražila način da me ostaviš svo ovo vreme. Ali zašto si bila onda sa mnom?
Bio sam glup jer sam verovao u sve te tvoje ženske laži. I izvini ako sam uradio nešto pogrešno,nije mi bila namera.
Dok sam čitala redove poruke suze su mi se nakupljale u očima a srce mi je lupalo kao nikad pre. Ne razumem ništa. On je ljut,tata mu je sigurno nešto rekao.
Bacim telefon o zid i ispustim vrisak ispraćen suzama i zvukom lomljave telefona. Mali uređaj se raskomadao a ja sam već u sledećem trenutku kao paćenica ležala na podu uvijena u lokvi suza.
Ovo je tako jadna i žalosna scena. Ponekad pomislim da bih trebala da žalim samu sebe,ali to već rade svi ostali. Jadnica sam, znam.
____________________________________
Hello people!
Znam nije me bilo dugo i ja sam najveći krivac za to. Deo sam pisala svaki dan po malo ali ne dovoljno da završim. Nadam se da cam se svideo novi zaplet i želim da prokomentarišete sve ovo. Hoću da znam vaše mišljenje i da vas pitam šta mislite da će se desiti.
Nadam se komantarima i da se nećete ljutiti jer sam tako neodgovorna. ♥♥♥
Volim vas najmnogopunije
M.xx
YOU ARE READING
My New Teacher
Romance"Vi u meni budite nešto sasvim drugačije,nešto što do sada nisam osetio..." govorio je dok se moje telo ježilo svakom njegovom rečju sve više i više. "A Vi u meni više ne budite ništa... Budili ste sve što može da se nazove osećanjima,ali više ništa...
