Prolazim kroz veliki hodnik fakulteta kog pohađam. Svi pogledi su upreti u mene. Nisam sigurna šta se dešava i šta svi oni žele od mene,ali ne želim da ovako blenu ka meni kao telad.
"Bravo,mala! Od svakoga sam ovo mogao da očekujem,ali od tebe ne... Postaješ mi suparnik... Čestitam!",čujem opaki glas iza sebe i odlučujem da se okrenem.
Ugledam visokog nabildovanog momka šarene podignute kose kao kojekakvi papagaj. Ne biva mj jasno o čemu priča pa samo složim nedefinisanu facu podižući obrvu.
"Izvini? O čemu ti to?",upitam radoznalo kako bi razrešila dileme koje mi se motaju po glavi ovog jutra.
"Uh što smo vickasti! Možeš bar hvala da kažeš,likušo!",kaže mi samouvereno i napusti moj okrug.
Nastavljam da se krećem ka sali za prvo predavanje,a milion gadljivih pogleda hara mojim telom,i to mi bude iz trena u tren sve neprijatnije i neugodnije.
Ispred sale u koju s se zaputila, ugledam Maggy i Lanu. Kad me uočavaju,potrče ka meni i bez ikakvog objašnjenja me povuku za ruke i za par momenata završim u WC-u.
"Šta vam se svima,kog đavola, dešava od jutros?!", već polako počinjem da histerišem jer mi čak ni najbolje drugarice još nisu saopštile razlog zbog koga sam ja zveda dana.
"Zašto si to uradila?! Znaš da ćeš sada platiti i za to što nisi ti uradila,i za to što jesi?!", zabrinuto mi Maggy postavlja pitanja.
"Aman,ljudi,šta sam sada uradila?!",kažem već besno.
"Pa žvrljala si zgradu faxa i palila preostali materijal za dovršetak radova na novom delu škole. Ti nisi normalna... Kako ti? Zašto? Kako se to dogodilo?! Ništa mi nije jasno!"
"Pa ni meni nije! Nisam ja ništa niti žvrljala,niti palila... Pomešali ste me s nekim..."
"Vidi... Najebaćeš žestoko kad tad,ma koliko god se krila... Sama si kriva za to. Ne znam šta ti je to trebalo,ali dobro... Šta je tu je... Priznaj i završi s tim...",i dalje me nabeđuje čime stvara dodatnu nervozu u meni.
"Nosi se!", opsujem je iznervirano i odmaknem se od nje.Izlazim iz kupatila i ubezanim hodom tražim salu.
Zašto ljudi veruju u nešto što nisu videli uživo sopstvenim očima?! Zašto padaju tako nisko?
Stvarno mi je bilo žao jer sam je onako uvredila,ali bila sam na rubu nervnog sloma.
Cela škola bulji u mene,a ja ne znam razlog.
Razlog saznam od najbolje drugarice koja me osuđujem za sve štp nisam uradila.
I na kraju...
BUM! Moje telo se susreće sa nečim veoma čvrstim,i već u sledećem trenutku završava na podu.
Uhvatim se za potiljak kojim sam udarila o zid,te podignem pogled ka osobi u koju sam udarila.
Pred očima mi se,pored zvezdica, pojavio lik osobe koju sam sada najmanje želela da vidim.
Lucas
Samo mi je on falio,sada mogu da umrem na miru.
Pruži mi ruku i htede da mi pomogne,međutim, ja tu ponudu bezobrazno kuliram,i ustajem sama sa poda.
Sve se dešava kao i na početku:
-Ne znamo jedno za drugo
-Sudaramo se
-Ne progovaramo ni reč.
Ali možda je bolje da ostane samo na ovome. Ne bih volela da se ponovi sve što se dogodilo posle naših silnih sudaranja.
Iste greške se valjda ne ponavljaju?
On me gleda namrgođeno i nakon toga samo protrese glavom i nabaci smešak koji mi se po prvi put u životu gadi,a onda i samo prođe pored mene kao pored groblja.
Kulira me.
Mislila sam da to želim.
Zašto se onda osećam tako bedno? Želela sam ovo,zar ne?
Šta u stvari ja želim?
Njega?
Da.
Ali ponos.
Glupi ponos.
Još gluplja savest.
Ta dva faktora vode bitku u meni što mi iz dana u dan biva sve teže.
Više ni sama ne nogu da raspoznam svoje želje. Bravo! Uspela sam da dovedem svoj život do vrhunca ludila pomoću samo jednog običnig momka.
Diana,jadna si.
I dalje lovim poglede na sebi i počinjem polako da vidim dobru stranu toga. Kao da sam Madonna i svi gledaju u mene, samo što pogledi na meni sadrže dozu gađenja,a na njoj,dozu divljenja. Bar je bilo tako...
Konačno ulazim u salu i zauzimam svoje mesto. Spuštam glavu na sto i ispustim određenu količinu vazduha iz sebe zatvarajući oči.
Taman kada sam mislila da sam se smirila i da ništa više ne može da me snađe,desilo se suprotno.
"Diana Malik!",čujem viku u sali i prozivanje svog imena.
Podižem glavu već po malo smoreno i na vratima ugledam direktora.
"Ja sam!",kažem slabo podižući ruku kao da dozivam konobara a ne da se javljam direktoru faksa.
"Krenite sa mnom!",izjavi i ja istog trena napuštam drvenu stolicu i krećem za njim.
Penjemo se na sprat zgrade i konačno ulazimo u njegovu prostranu,belu kancelariju.
"Sedite...", kaže pokazujući mi na stolicu.
Ja ga poslušam,i sednem na mekanu,belu fotelju.
"Pozvao sam Vas kako bi smo sračunali posledice štete koju ste naneli našoj ustanovi i...", i on govoru kao i svi ostali,a to me nervira,pa ga prekidam braneći se.
"Moželi neko da mi pokaže šta sam uradila,pošto ni sama ne znam,i da mi da jasne dokaze?", upitam ga pokušavajući da zvuči što pristojnije i učtivije je moguće u ovom trenutku.
"Naravno! Ovako... Ižvrljan je deo zgrade kao i ograde,a zapaljen je i sav materijal za dovršetak radova na fakultetu... Znate,za to neko mora da odgovara i mora da plati... Samo ne znam razlog ovakvom vandalizmu... Nismo imali prblema s Vama ranije... Iznenadili ste me.",izgovara razočarano.
"Ja to nisam uradila.",branim se jednom rečenicom ukoliko je to moguće.
"Imamo snimke,gđice Malik... Žao mi je."
"Ali nemoguće! Mogu li da vidim snimak?",upitam i on klimne glavom te krene tražiti fajl po svom kompjuteru.
"Evo ga!",obavesti me i ja stanem iza njega kako bi lepo videla sadržini snimka.
I stvarno.
Na njmu sam bila ja.
Ali kako?
Nisam ovo radila.
Montaža!!!
Neko mi je smestio ovu glupost i ja tog nekog moram da pronađem.
Tata će me ubiti bude li saznao.
Teško meni.
_____
Etoo! Deo i nije nešto ali polako, radnja se razvija... Ninine fix ideje su na realizaciji...
♥♥♥
-M.xx
YOU ARE READING
My New Teacher
Romance"Vi u meni budite nešto sasvim drugačije,nešto što do sada nisam osetio..." govorio je dok se moje telo ježilo svakom njegovom rečju sve više i više. "A Vi u meni više ne budite ništa... Budili ste sve što može da se nazove osećanjima,ali više ništa...
