"Ko je krivac?!",izderem se nervozno na prosedog čoveka koji u trenutku poskoči u mestu.
Trljam ruke i znoje mi se dlanovi od nervoze i uzbuđenja. Nije ovo tako velika stvar ali je bitno da saznam ko je mogao da mi smesti sve to.
"Pa... Pogledajte sami...",podigne svoje piksle i pročeše prćasti nos a onda mi pokaže nekakvu malu karticu za telefon.
"Ovo smo našli u hodniku. Tj. profesor Lucas ju je doneo. Rekao je da je neki učenik pokušao nešto da Vam pokaže u sred predavanja,pa pošto nije znao šta je,mislio je da bi to moglo da poremeti istragu,te razbio telefon,znajuċi da će kartica ostati čitava. Pregledali smo je i na njoj pronašli originalan video na kome je prikazan vandalizam za koji ste optuženi.", maše karticom a onda kada završi izlaganja,baci je u nekakvu kutijicu.
Lucas mi je pomogao? Pa zar nije ljut na mene? Zar me ne mrzi? Šta pokušava?!
Ali to sada nije toliko bitno.
Vratimo se videu.
Pretisne podugačko dugme na tastaturi i pusti video.
Devojka duge kose,sa kapuljačom na glavi i smešnih čizama na nogama,prikrada se i uradi svoj posao,a onda,kada se začuje alarm,pobegne svojim biciklom (ili čiji je već bio bicikl).
Pošto je snimak bio crno-beli nije se jasno mogla uočiti boja kose, ali pretpostavljam da je neka nijansa braon ili smeđe. Povisoka devojka je imala malo čudnu građu.
Ali dok je trčala nešto joj je ispalo. Pogledala je ka tome a onda i pobegla,ne uzevši stvarčicu. Ne vidi se šta je,ali sigurno više nije tamo.
"Ko je ovo?",upitam iznervirano.
"Po svemu sudeći,to je jedna ot Vaših koleginica..."
"Koja?!",ponovo postavljam pitanje povisivši ton.
"Bojim se da je to bila Mandy Streight. ",kaže bojažljivo strahujući od moje reakcije.
Ja lupim rukom o sto i napustim kancelariju zalupivši vratima.
Potrčim ka kabinetu psihologije i upadnem bez kucanja. Mandy uvek tu ostane nakon predavanja kako bi se ulizivala i uvlačila Lucasu. On tu voli da sređuje stvari nakon časova.
Ali sada,za divno čudo,nema nikoga. Divno! Kada meni treba nisu tu,a u svakoj drugoj situaciji budu.
Pređem par koraka po kabinetu da se uverim da ta mala gadura zbilja nije tu.
Moje razgledanje prekine zvuk zatvaranja vrata.
Okrenem se i ugledam Lucasa.
"Nije tu. Izbacili smo je. Nije dostojna ove škole zar ne?",kaže stojeći sav savršen oslonjen na zid do vrata.
"Svakako. Hvala Vam.",kažem obarajući pogled na svoje cipele.
"Na čemu?",upita,praveći se da ne zna o čemu govorim.
Ovo nam je rekordno vreme razgovora nakon onoga što nam se desilo. Ne želim da se podsećam.
"Pa Vi ste doneli karticu..."
"Da... Pa želeo sam da Vam pomognem,gospođice Malik.", kaže i pogleda me sa toliko pažnje koliko ja ne mogu da prikupim na predavanjima.
"Ali zašto? Zar Vi ne...", pokušam da dovršim,ali me prekida.
"Jer mi je stalo.",kaže kratko i priđe mi.
Šta? Stalo mu je? Sanjam li? On mi je rekao da mu je stalo do mene?
"Molim?",upitam pokušavajući da se saberem i uverim da je ovo java.
"Daj,ne pravi se da ne razumeš. Oboje znamo koliko patimo. Zar ćeš da dopustiš da jedna pijana noć pokvari i izbriše sve što smo imali?"
Ne mogu da verujem da on ovo sve izgovara. Tako sam želela sve ovo da čujem,ali ponos.
Glupost.
Mada, nije samo ponos kriv. Ne mogu ja da gutam onakve stvari, one noći je preterao. Još uvek imam modrice...
Ali mislim da ne mogu više protiv sebe, potreban mi je.
Potrebne su mi njegove usne na mojima, njegova koža uz moju, njegova kosa među mojim prstima, njegova ruka u mojoj ruci.
Potreban mi je on.
I mislim da neću moći da izdržim više ovo mučenje.
Ali moram da se borim, ja nisam igračka.
,,Da dopustim da jedna pijana noć upropasti sve što smo imali?! O, ne. Ti. Ti si sve upropastio. Ti si gad bez osećanja, osoba koja uživa gledajući druge kako pate! Monstrum. To si ti. Čudovište, bezosećanji idiot. A znaš šta je najgore? Ja te i dalje volim. I danje na mogu bez tebe. I dalje mi trebaš kao kiseonik.", ironično se nasmejem, gledajući ga kako se slama.
On ne zna da me ove reči bole koliko i njega, možda čak i više. Jer ja, koliko god on bio loš, ne mogu da ga mrzim.
Pogledam u te suzne oči.
I dalje u meni bude hiljadu emocija, i dalje me prolaze žmarci zbog te nijense smeđe, i dalje bih dala sve, samo da ne plaču više.
Znam da pati, i sve što želim u ovom trenutku je da ga zagrlim, poljubim i kažem da će sve biti u redu.
Ali ne činim to.
Šta ako glumi? Šta ako je ovo samo jedna obična laž? Šta ako njegov pogled nije iskren, ako želi samo da me iskoristi?
Ovo je prokleto teško, zašto sebi ne olakšam?
,,Diana, ja... Uh, teško je. Hoću samo da znaš da te volim. Volim te više od sebe, i nikada neću prestati. I znam da nisi nastavila dalje, vidim ti u očima. Ali nastavićeš, na brinem se ja za tebe. Problem je što ja neću. Moje srce poseduješ samo ti, drugoj nema mesta. Je te ne zaslužujem, zato idi, i budi srećna sa njim.", završi, te obriše suze koje su neprestano lile, i okrene se da izađe.
Lucas' P.O.V.
Obrišem suze i okrenem se.
Ne mogu da je gledam, ako nije moja. Ne mogu ja to.
Muškarac sam, ali imam i ja osećanja.
Otvorim vrata i uputim se negde, ni ja ne znam gde.
U novi život.
U život bez nje.
Kiša neumorno lije, a je se bližim zarđaloj školskoj kapiji.
Tako mi je žao, sve sam upropastio. Uništio nešto najvrednije u mom životu.
Od jednom osetim nečije ruke oko struka. Hladne su i mokre, ali bih ih prepoznao i u milion drugih.
Zato što niko drugi nema tako mekanu kožu.
Zato što niko druginema tako umirujuć dodir.
Zato što niko drugi nije ona.
________________________
Obožavam ovakve završetke buahahahaha
Volim vas,
N.xx
YOU ARE READING
My New Teacher
Romance"Vi u meni budite nešto sasvim drugačije,nešto što do sada nisam osetio..." govorio je dok se moje telo ježilo svakom njegovom rečju sve više i više. "A Vi u meni više ne budite ništa... Budili ste sve što može da se nazove osećanjima,ali više ništa...
