My New Teacher

Part LVI

"Prestani da se koprcaš već jednom!",podviknem Lucasu koji se svo vreme vrpolji i otežava čiščenje rane.

"Boli,jebo te!",uzvikne uz jauk.

"Kukavice."

"A tebe ne bi bolelo?"

"Niko te nije terao da udaraš jadno drvo."

"Jebi se,mala."

Zbog njegovih poslednjih reči odlučim da ga kaznim. Jako sam mu stisnula ranu tuferom i on je istog trena poskočio.

"Diana,zažalićeš!",upozori me na šta se ja smo nasmejem i previjem ranu.

"Hvala ti...",tiho izgovori hvatajući moje opraze.

Ja se samo nasmešim i spojim naše usne u poljubac. Kako je sedeo na kadi,a ja sam klečela ispred njega, povukao me je za ruke i već u sledećem trenutku sam bila u njegovom krilu,a naši jezici su vodili ozbiljan rat.

Bilo je kao san...sve dok se nije oglasilo zvono na vratima. Trgli smo se oboje i krenuli da otvorimo.

Ko bi to mogao biti?

Lucas otključa i otvori vrata,a pred njima se pojavi osoba koju sam najmanje tu očekivala.

Zayn.

Zašto je došao? Ne želim da me ponovo odvede. Lucas i ja se pogledamo i on samo obavije ruku oko mog struka u znak podrške.

"Znao sam da si ovde!",uđe i gurne nas malo kako bi prošao.

"Zašto ne ideš na fakultet? Zašto moram da dobijem dopis od njih kako dva meseca nisi bila na predavanja? Šta se desilo sa mojom ćerkom? Diana,ti si bila dete za primer,pogledaj se sad. On te je uništio.",kaže sve to u jednom dahu i nekako pocrveni od besa.

Jebeno mu neću dozvoliti da tako pljuje po nama.

"Prekini,molim te. On nije ni za šta kriv. Nas dvoje se nismo viđali dva meseca zbog tebe. On nije mogao da bude razlog. Samo...",iznervirano bacam nepovezane reči sve dok me Lucas ne stisne za ruku u znaku da je dosta i da treba da ućutim.

"Diana,možeš li molim te da nas ostaviš same na tren?",Lucas me iznenadi svojom molbom,ali ipak mu u očima vidim sigurnost.

Verujem mu i zato ću ga poslušati. Klimnem glavom i ostavim poljubac na njegov obraz,a potom izlazim iz dnevnog boravka.

Nakon 20 minuta ...

Ležim na našem krevetu već duže vreme. Dosadno mi je. Nemam predstavu o čemu razgovaraju,ali me i ne zanima. Imam poverenje u Lucasa. Odlučim da im napravim sok i odnesem. Tako i uradim. Iscedim sok od ponorandže i unesem u sobu.

Zatičem neverovatan prizor. Lucas i Zayn sede i potpuno mirno razgovaraju i zabavljaju se. Kada me ugledaju oboje se osmehnu. Ja uzvratim osmeh i spustim sokove na sto. Prođem pored fotelje gde je Lucas i nastavim ka sobi.

Osetim ruku na svojoj i već sledećeg momenta sam se našla na naslonu Lucasove fotelje.

"Ostani.",kaže nevino i zagrli me jednom rukom.

"Mislim da ću ja krenuti...",Zayn izgovori i ustane sa kauča.

Priđe mi,ostavi poljubac u kosi i krene ka izlaznim vratima. Nas dvoje ga ispratimo i vratimo se unutra.

"Šta se desilo ovde?",upitam radoznalo.

"Razgovarali smo.",nezainteresovano odgovori i otpije gutljaj soka.

"Slušaj ti,mali. Ne znam šta si mu rekao,ali delovalo je. Nije nas lansirao u svemir."

"Slušaj ti,mala. Ne želiš da izrimujem nešto na tvoje prve reči.",nasmeje se pokvareno i ja ga udarim u rame.