My New Teacher

Part LII

Diana's P.O.V.

Moram sačuvati svoj ponos. Ne mogu do veka biti ta koja će se ponižavati i moliti i koja će gaziti svoj ponos zarad naše zajedničke sreće. Ako želi nešto mora i da se potrudi malo oko toga. Veza ne funkcioniše ako samo jedan radi na njoj.

Srce mi se stezalo dok sam pakovala stvari a on je samo stajao kao kuče na vratima ne govoreći ništa. Nisam ga ni pogledala. Dovela sam sebe u to iskušenje. I uspela sam. Neka i on malo razmišlja. Neka malo očisti paučinu u mozgu. On postoji da bi se koristio,koliko ja znam.

Slomila sam se u trenutku kada mi je zatražio majcu,ali jednostavno nema teorije da popustim. Moram da ga bacim malo na muke. Kako će drugačije saznati i naučiti to?

Tata me je sačekao autom ispred zgrade. Ubacila sam torbu na zadnje sedište i sela do nje.

Pogledala sam se mahinalno u ogledalce. Oči su mi nenormalno crvene. Neću vam reći da mi je malo falilo da zaplačem,to znate i sami. Trudila sam se sa tata to ne vidi. Svim silama sam se molila da izdržim do kuće,da ne zaplačem u autu,pred njim. Nastao bi veliki problem,a to mi sada nikako ne treba.

Ćutke smo se vozili do Oliviine i moje kuće,u kojoj su trenutno i tata i mama. Tata bi me kad kad pogledao u ogledalcetu ali ništa mi ne bi rekao. A i bolje je tako. Mislim da bi pukla kada bi mi nešto prigovarao vezano za sve ovo. Rekla bih mu mnoge stvari zbog kojih bih se kajala kasnije. Ipak,najbolja solucija se ispostavila kao ostvarena,pa smo i najbolje prošli.

"Lya!",razderem se pri ulasku u kuću.

"Otišla je nekud,mila. Šta ti treba?",mama mi se umiljava pokušavajući da me ponovo pridobije kao pre,ali neće to ići tako lako.

"Ništa.",odgovorim kratko i otrčim u sobu.

Nisam tako ljuta na mamu,ne mogu biti. Više osećam bes ka tati,i ako znam da su zajedno u ovome.

Kako su,kog đavola, saznali sve to? Odakle njima informacija o tome svemu?

Moraću da pitam. Ali kako? Bože,hoće li me snaći još nešto?!

Odlučim da ostavim sve to po strani,za sada,i pozovem Lyu.

"Halo?",ubrzo začujem glas s druge strane.

"Lya,gde si?",upitam zbunjeno kada čujem odzvanjanje njenog glasa.

"Erm..."

Njen pokušaj da mi odgovori prekine otključavanje vrata a zatim i njihovo otvaranje.

"Olivia,od kud ti?",začujem dobro poznati glas od koga se naježim.

Šta ona radi kod Lucasa?

Samo zabuna,za zabunom... Je li ovo san?  Hoću li se probuditi više,ukoliko jeste?

"Lya... Je li to Lucas?",nervozno se nakanim da je upitam.

"Umm... Zvaću te posle,Dix. Čujemo se."

U sledećem trenutku začujem 'tut-tut-tut' ,što mi daje do znanja da je upravo prekinula vezu.

Sjajno!

Em krije nešto,em me je otkačila,ali to nije ništa novo. To svi rade ovih dana.

U neizvesnosti sam ležala i čekala Oliviin poziv.

Na svaki zvuk vrata bih se trznula i razočarala jer to nije ona. Jebeno ne razumem zašto se svi pekljaju u moj žuvot. Zašto zavlače nos gde mu nije mesto? Ja nisam nesposobna. Mogu sama da brinem o sebi,ali ne uspevam. A znate zašto? Zato što to rade svi oko mene,tako da meni ništa ne preostaje. Jadno, zar ne!

Iz misli me trgne zvonjava telefona. Brzo pogledam u veliki ekran,a potom se i javim.

"Zašto si išla kod njega?!",razderem se u slišalicu.

"Polako... Ništa bitno... Samo sam htela da ti se javim da..."

"Ma ne skreći s teme! Zašto si išla tamo?!?"

"Diana,previše si histerična... Samo sam htela da čujem njgovu stranu priče u vezi svega ovoga..."

"Sigurna si?"

"Da! Zar mi ne veruješ?"

"Hoćeš iskreno?"

"Da"

"Ne."

"Diana! Čuješ li sebe?! Zašto bih ja išla kod tvog dečka? Samo želim da pomognem... Na tvojoj sam strani.. Na vašoj.."

"Mi ne postojimo."

Ne odgvori ništa na ovo,već samo prekine vezu.

Ljuta sam i na sebe,i na njega. Realno,nismo smeli da dopustimo da neko stane na put našoj vezi. Većinom je on kriv. Ne bih se ni u jednom trenutku ljutila na njega zbog gluposti koje moj tata baca okolo. Nije trebao samo tako sve to da baci i naljuti se na mene bez da me pita i tome. A možda mu i nije stalo. Možda je svo vreme samo hteo da me ostavi pa je tražio prikladan način. Tražio je dobru priliku,i kada mu se ukazala, zgrabio je.

Kolika sam ja u stvari budala... Zar nisam mogla da predpostavim tako nešto?

Ne.

Glupa sam.

Ljubav me je isuviše zaslepela da bih ja razmišljala o tome. Previše sam mu verovala. Ispala sam budala.

Sada me možda i ismeva. A ima i kod koga. Već se zbližio s Casandrom. Sve je to bio njihov zajednički plan: Da me ponize.

Uspelo im je.

Osećam se tako poniženo. Tako nisko. Ovaj pad je boleo. Bila sam u nebesima,na sedmom nebu. Lepo kažu da ko visoko leti nisko pada. Osetila sam. Znam.

Boli. Mnogo boli.

Telo mi je umrtvljeno. Molila sam se da ne padnem u depresiju, a ovo je izgleda trenutak koji baš i ne obećava.

Svaka mi čast. Uspela sam da se upropastim. Previše sam tupava za ovaj život. Zaljubim se u prvog lepog lika i okujem se lancima i katancima,a posle ne znam da se odvežem. Bacim ljuč duboko u ambis i nema mi povratka nazad. Upropastila sam se.

Ali zahvalna sam im. Sada bar znam lekciju.

NIKAD SE VIŠE NEĆU ZALJUBITI.

Od mene više niko neće dobiti ljubav te vrste. Isuviše boli da bi ponavljala istu grešku. Žao mi je.