My New Teacher

Part XXXIX

,,Kada si mislila da mi kažes?", začujem dobro poznati glas.

,,Sam.. ja... Šta da ti kažem?"

,,Ti misliš da sam glup?! Da neću da shvatim?! Ceo raspust me ignorišeš i konstantno odbijaš moje pozive. Providno je!", vikao je.

Zar je to bio on? Saki put kada sam prekinula, zar je to bio on?

,,Sam, nisam želela da te ignorišem. Ti si moj najbolji drug, zaboga!"

,,Tebi? Ne. Bio sam najbolji drug onoj Diani koja ima svoj karakter, koja ima principe, i ne dopušta da je imaju oni koji to ne zaslužuju. Diana. Ovu Dianu ja ne poznajem. Zar si zaboravila onu noć? Noć kada se napio, pa krenuo da te izbije? Tada sam te branio. Ja sam te branio. Od njega! I ti zaboravila to? Prešla si preko toga? Jebeno si se odrekla našeg prijateljstva zbog njega. Znam da nisam najbolji lik na svetu, ali to nisam zaslužio. Diana, ja te volim, ali pokušao sam to da progutam, da bih ti bio prijatelj. Jer ja brinem za tebe. Meni je jebeno stalo.", vikao je kroz suze. Čudi me kako mi zvučnik na telefonu nije pukao. Nisam morala da ga prislonim na uvo da bih sve čula, a zidovi kupatila su još i akustični...

Imala sam osećaj kao da je stvarno tu. Videla sam ga kako viče i plače, skoro sam mogla da ga vdodirnem.

,,Stalo mu je. Znam da mu je stalo.", branila sam Lucasa kroz suze.

,,Da mu je stalo ne bi nikada ono uradio."

,,Ali ja jebeno znam da mu je stalo."

,,Ne mogu ovako nešto da rafim preko telefona. Možeš li da dođeš kod mene da popričamo?", molećljivo je upitao. Glas mu je bio umoran od svađe, prošaran kratkim jecajima.

,,Ne.. ja... ovaj..."

,,Onda ću ja doči kod tebe.."

,,Ne!", viknula sam, mnogo glasnije nego što je trebalo.

,,Zašto? Toliko ti smetam? Oh, u redu. Razumem...", tužno je promrmljao. Srce mi se cepa kada ga slušam ovakvog.

,,Ne, Sam, ja... O-ovaj mi... Lucas... Živimo zajedno. Više ne živim sa Oliviom.", rekla sam uplašeno.

Ne, nisam bila upašena da će burno reagovati.

Nisam bila uplašena da će se naljutiti.

Bula sam uplašena da ću ga slomiti. Da će ga boleti, da će patiti.

Ne želim da pati, on je moj najbolji drug. Bio je uvek na mojoj strani, i ako se družimo jako kratko. Ne želim to.

,,Ti nisi normalna! On je tebe isprebijao, a ti sada živiš sa njim! Kako znaš da neće to opet da uradi? Potpuno si poludela!"

,,O-on je... šta? D-da li je to istina? Zbog... zbog toga s-ste se svađali?", začujem nežan glas iza sebe.

Okrenem se, i ugledam teta Selenu.

Čula je.

Ne.

Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne.

Ne sme znati.

Niko ne sme znati.

Ne želim da zna šta mi je njen sin uradio. Ne želim. Ne želim da zna. Nikako, ni po koju cenu.

,,Pa... ovaj... da...ne. Mislim... ovaj... komplikovano je...", promrmljala sam, gušeći se u suzama.

Ne želim da zna.

,,Ovo je dovoljno. Lucas, Justin, odlazimo!", strogo je viknula, dozivajući sina i muža.

Ne.

Ne želim da me ostavi. Ne želim da ode od mene. Da ga odvedu. Neću.

,,Ne!", viknula sam, ispustivši telefon.

Mali metalni uređaj je brzo došao u kontakt sa podom, raznevši se na delove.

,,Ne, ne, ne, ne, i ne! Ne može da ode! Ne sme! Ne sad, sad kada je konačno sve u redu!"

Histerično sam vikala, čupala se za kosu i plakala. Ne želim da ga odvedu.

,,Teta Selena, Vi ne razumete!"

,,Sve ja razumem, draga. Da, ja volim svog sina najviše na svetu, ali mislim da je ovde stvarno prešao granicu. Ako je bio dovoljno glup da povredi tako predivno stvorenje, onda te stvarno ne zaslužuje.", smireno je rekla, pokušavajući da se osmehne,,Radim ispravnu stvar, veruj mi".

Ne.

To nije istina.

Sve što me razdvaja od njega ne može biti ispravno.

Ubrzo su sliku upotpunila četiri dodatna iznenađena lica, pogleda uperenih u mene. U moju razmazanu šminku, zgužvanu haljinu i uništenu frizuru.

U ono što sam postala za samo nekoliko minuta bez njega.

I ono što ću postati ako ga odvedu.

,,Mama, ne razumem. Kako da odem, kada je ovo moj stan?", Lucasov zbunjen glas je probio led.

Kako bih volela da imam priliku da ga slušam do kraja života, daje mi takav spokoj. Ispuni mi dušu mirom i harmonijom.

Ali sada ni to ne pomaže.

Sve što osećam je strah. Strah da ga ne odvedu.

Strah da ga ponovo ne izgubim.

,,Mislim da to više nije tako. To što si uradio je odvratno, nisi zaslužio oproštaj. Znam da si mi sin, zanm da si punoletan, i da sam donosiš odluke, ali mislim da za ovu nisi dovoljno zreo. Devojku moraš da zaslužiš. Da joj razmažeš karmin, a ne maskaru. A ti ovu nisi zaslužio.", bilo je zadnje što je rekla, pre nego što je, zajedno sa njima, napustila ovu prostoriju.

Odvela ga je.

Odvela ga je iz našeg stana.

Našeg stana, koji je sada sve, samo ne naš.

I tada se, samo jednim postupkom, ceo moj svet srušio, kao kula od karata.

Dopustili smo da nam drugi kroje sudbinu.

,,Šta god da je, mora da je nešto ozbiljno. Selena nikada ne bi uradila ovako nešto bez razloga. Sigurna sam da je tako najbolje.", rekla je moja mama, glasom punim razumevanja, propraćenim blagim klimanjem glavom.

Nije bolje. Jebeno nije bolje! Ništa bez njega nije bolje.

Vazduh nije isti bez njega.

Sunce ne greje istom jačinom.

Voda nije tako pitka.

Dan nije tako ispunjen.

San nije tako spokojan.

Život nije tako lep.

_________________________________

Tadadadam!

Nastavak, očigledno.

Oprostite što je malo kraći, ali imam opravdanje.

Kada smo se setila da smo zapostavile Samovu reakciju na sve ovo, ja sam prosto norala da napišem ovaj deo, jer sam ja veliki Siana šiper. Jednostavno nisam mogla da dozvolim Mariji da ga napiše.

To sam morala ja.

Eh, sad...
Ja sutra putujem za Mladenovac (5 sati vožnje), i sigurna sam da ne bih imala vremena da napišem nastavak, tako da sam sad, u 02.58, konačno završila 39. part. Nadam se da se trud isplatio, i da vas nisam razočarala.

Uslov: 13☆ (bolje da stavim zvezdic, nego da rizikujem da nepravilno napišem😂)

All the love,
N.xx