My New Teacher

Part LIII

Dva meseca kasnije...

Još jedno obično jutro. Još jedan dan u gomili njih. Još jedna depresivna stanica. Jutro nakon još jedne neispunjene noći. Nije ispunjena noć onakva kakvom je mnogi vide. Ne. Ja sam navikla da uveče zagrlim nekoga, poljubim za laku noć i guram se s njim u krevetu. Navikla sam da veliko ćebe nije samo moje,da krišom ukradem i zagrlim njegov jastuk pa on legne na mene. Jednostavno sam navikla da imam nekoga pored sebe. Ipak sam jako dugo živela sa nekim u istom stanu,delila sve sa njim.

A sada?

Sada sam ovde sama. Ne bukvalno sama. Imam Oliviu,mama i tata su se vratili svojoj kući. Ali ipak sam sama. Olivia me ispunjava na drugi način. Ona mi je sestra,i volim je. Mada,ta ljubav koju prem njoj osećam ne može da se poredi sa osećanjima koja gajim prema Lucasu.

Isuviše mi nedostaje. I na dalje već svi dobro znaju šta ću reći. Najlakše bi mi bilo da sada odem tamo i ponizim se toliko jako da ga molim da pokušamo ponovo. Tako bi uradile mnoge,ali ne i ja. Ne da ne želim biti kao druge, već prosto ne volim da se ponižavam.

Toliko sam sebe uzdigla da se nisam usudila ni da ga vidim. Već dva i po meseca nisam bila na faksu. Ali danas moram da idem. Ako nemam dovoljan broj predavanja ne mogu izaći na ispit,a novac koji sam dala za fakultet nije za bacanje.

Lenjo se provlačim kroz sve jutarnje aktivnosti,a nakon toga se vraćam u svoju sobu da spakujem skripte i notese. Nakon što i to obavim,odlučim da se konačno obučem.

Prelazim rukom po stvarima u ormaru,a onda se zaustavim na beloj lepršavoj haljini sa cvetnim dezenom ružičaste boje. Na brzinu se obučem i našminkam jer me Olivia odavno već doziva iz prizemlja.

"Diana! Ako ne siđeš odmah, moraćeš da pešačiš do faksa!"

"Stižem!",razderem se i potrčim niz stepenište držeći bele rimljanke u rukama.

Kada se nađem u hodniku vidim Oliviu kako podbočena stoji naslonjena na zid do vrata. Ljutito me gleda dok navlačim rimljanke i obe izlazimo iz kuće.

Dok otključava auto promatra pažljivo svaki moj odevni predmet.

"Morala si te rimljanke?",upita gadljivo.

"Bar nisam obula mrežaste čizme kao ti...",prevrnem očima i sednem na mesto suvozača.

"Sada sam ozbiljna. Nemoj da praviš probleme s Lucasom i Casandrom."

"Jel' si ti prsla?!"

"Samo sam te upozorila."

Ponovo prevrnem očima,po ko zna koji put danas i uzmem telefon kako bih izbegla njene glupe komentare.

Ćutke smo stigle do mog fakulteta gde sam ja izašla a ona je produžula do svog.

Prvim koracima u ovoj zgradi,nakon dužeg vremena,osećam da ne pripadam tu,osećam se usamljeno i imam utisak da svi samo u mene bulje. Zašto je osećaj slabosti tako bolan i beznadežan? Volela bih kada bi bar na kratko sve bilo drugačije,da se opet osećam onako slobodno i voljeno kao pre par meseci.

Podsećamo me na one paćeničke anti-parove koji su zajedno samo da bi se reklo,i koji se non-stop svađaju i mire kako bi bili u centru pažnje. Očajno,zar ne?

Epa sada znam da ne želim da iko stekne takav utisak o meni. Vadim telefon i zovem Magy. Neću da budem sama.

"Ooo! Da li je to gospođica Diana odlučila da poseti fakultet?!",iznenađeno se prodere kroz slušalicu.

"O da! A kako znaš to?"

"Možda zato što stojim upravo iza tebe?"

Nakon te njene rečenice ja prekonem vezu i pažljivo se okrenem. I da. Bila je tu. Ugledala sam savršeno izvajanu figuru naslonjenu na jedan ormar u hodniku.

Nasmešimo se jedna drugoj a onda i zagrlimo. Dugo se nismo videle. Od kad nisam bila na faks,toliko dugo nisam videla ni Magy,ni Sama ni Freddia niti ikoga od ostalih. Nedostajali su mi. Jedva čekam da ih sve ponovo vidim.

Krenemo kroz dobro poznati hodnik i susretnemo se sa visokim 'krokodilkama'.

Da. Sećate se ko je to?

Mhm... Na žalost.

Casandra. Veštica.

Sa širokim osmehom na licu se probija kroz gužvu i krene niz stepenište uz koje se upravo penjem. Prostrelja me gadljivim pogledom i zakači ramenom.

Slučajno?

Ma sigurno. Nije ona uopšte namerno. Nije to zla osoba. Ni malo. Samo voli da zabija nos u tuđ život,meša se u sve i uživa u tuđoj nesreći,pogotovu ako je nastala od njene ruke. Veoma je podla i zla,u stvari. Podmuklije biće u životu nisam videla.

Ali sada me ona više ne zanima. Zanimala bi Dianu od pre dva meseca, ovu Dianu danas,ne. Polako brišem osećanja koja gajim prema Lucasu. Jeste da ga i dalje neizmerno volim,i istina je da će tako i ostati,i najveća istina od svega je da me to neopisivo plaši. Plaši me pomisao da ću živeti bez njega,bez osobe na koju sam navikla. Naučiti da živim bez njega je ravno učenju životu bez vazduha i vode.

Shvatate li sada koliko mi znači?

Ne. I dalje ne možete. Ne postoje reči kojima bih to opisala. Ne možete ni da predpostavite.

Nekada se ne može ono što se želi. Tada vam ostaje samo da ćutite i trpite. Da čekate da prođe. Na taj korak sam se ja odlučila.

"Dix!",čujem muški glas iza sebe.

Okrenem se hitro i pritrčim u zagrljaj svom najboljem drugu. Odavno nisam osetila tako čvrst zagrljaj. Pa,nekih dva meseca. Trebalo mi je ovo. Ovaj vid podrške.

"Ako nastaviš tako da me stežeš,neće mi biti više.",našalim se i Sam me istog trena ispusti iz zagrljaja.

Naše izlive emocija prekida iritantan zvuk zvona za početak predavanja. E sad treba preživeti. Prva tri predavanja kod Lucasa a ostala dva kod Casandre. Držite mi palčeve.

_________

Helou piplovi!

Kako ste mi?

Nije part Bog zna šta,znam. Biće bolje valjda. Ovaj deo sam mučno napisala jer škola ne da,ali idu bolji dani. Sad će raspust pa se bliži i godinu dana od početka ove knjige. Nadam se da će biti nastavaka svakog dana tokom leta kao i kada sam krenula.

Hvala što me trpite i strpljivo čekate delove.

Vote? Comm?

❤❤❤

-M.xx