Tračak svjetlosti

Trideset sedmo poglavlje

Uhvatila sam se za ogradu s obje ruke, jaki osjećaj vrtoglavice me na trenutak preplavio. Refleksno sam stavila ruku na čelo i zatvorila oči na par sekundi.

Amelia
Amelia
Amelia

Jedino mi je to sada bilo u glavi, kakve veze ima sada Amelia? Nije mi imalo ništa imalo smisla, zašto sam imala vizije o njima? Jesam li ih možda znala? I ako jesam zašto se onda one mene ne sjećaju?

Pitanja su se sada još samo više počela gomilati, kao da ih već nisam imala dosta. Bilo ih je i previše.
Ovo su samo još bila bonus pitanja koja su dobivala prednost ispred drugih. Upravo zato što nisu odavale nikakav smisao, niti logiku. Morala je biti nekakva poveznica u svemu tome, jednostavno je morala biti.

Duboko sam udahnula i otvorila oči.

Trebaš ovo reći Toretu. On možda zna nešto i možda ti može pomoći.

Strah me je kako mu reći.

Nije tebe strah toga, tebe je strah istine i toga što on zna.

Nije uopće istina.

Znaš i sama da je.

Zatvorila sam oči opet na par sekundi i pokušala se malo smiriti dubokim udasima i izdasima.

Udah. Izdah. Udah. Izdah.

"Jesi li dobro?" na zvuk Toretovog glasa odmah sam otvorila oči, stajao je par metara ispred mene dok mu je mjesečina obasjavala lice. Izgledao je tako prelijepo sada.

"Ja-ovaj jesam." , brzo sam odgovorila pokušavajući prikriti svoje zaplitanje jezika, ali izgleda da nije upalilo.

"Što je bilo Anabelle? Izgledaš prestravljeno u jednu ruku." , počeo je smanjivati udaljenost između nas dok nije došao pokraj mene i naslonio se na ogradu.

Progutala sam slinu i nadala se da nije to primjetio, nadala sam se da uopće nije primjetio koliku sam nervozu osjećala upravo sada. Zbunjenost također. Nisam znala odakle da počnem, i dalje nisam znala da mu kažem ili ne. To bi značilo da bi mu morala sve u detalje ispričati i početi od početka.

Reci mu. Biti će i njemu i tebi odmah lakše.

"Toreto, " počela sam, " ja... kada završi ovaj bal, trebala bi s tobom nasamo pričati u sobi. Ako nemaš ništa protiv."

Kimnuo je glavom, "Ako želiš možemo odmah otići natrag u moju sobi i možeš mi odmah reći što te pati."

"Nije toliko hitno, može čekati, nije uopće problem."

Koga lažeš? Znaš i sama da je hitno i veoma bitno. Bolje da odeš odmah i riješiš to, dok se ne predomisliš.

''U redu onda, žel--, " prekinula sam Toreta usred rečenice.

"Ipak smatram da ovo ne može čekati i da  bi smo odmah trebali porazgovarati o tome." , brzo sam izblebetala to sve i sada sam gledala u veoma zbunjeni izraz na njegovom licu.

"Što je sada to bilo?" upitao je.

"Za ono što sam rekla da nije bitno, ipak je bitno, barem tako smatram. I ako dalje stoji ponuda da odmah odemo u tvoju sobu i porazgovaramo o tome rado ću ju uzeti." , ponovila sam ponovno, ali sada sam se trudila da rečenica ima glavu i rep. Da ne zvučim opet kao da je netko upravo pustio kasetu na ubrzanomu.

"Naravno da stoji, ako je nešto na tvojemu umu što te pati, pomoći ću ti. Barem koliko mogu." , uputio mi je blagi osmijeh.

Vidiš, a mislila si sve najgore odmah. Jer zašto si ne bi punila glavu glupostima prije nego što uopće probaš?

Nekada se stvarno želim udariti, ali ako bi još udarila samu sebe ispred Toreta pomislio bi da stvarno nešto nije u redu sa mnom. Bilo je sada mnogo stvari koje nisu bile u redu, ali barem sve sa mnom je bilo na svojemu mjestu.

Zasada.

Začepi.

Začepi ti.

Jer zašto se ne bi svađala sama sa svojom podsvjesti? Gdje bi bila zabava bez toga?