Vlasnik Mog Srca

17. Deo

Ponekada se u našim životima dešavaju ne predvidljive stvari. Želimo da pobegnemo od nekih stvari ali se ne svesno uvek vraćamo istim,da li je to sudbina? Uzimam poslednji gutljaj svoje kafe i stavljam šoljicu u sudoperu pa čujem zvono na svojim vratima.

"Stižem!"

Doviknem dok dolazim do vrata pa kad otvorim na pragu stoji Matteo sa osmehom,naravno..

"Treba ti nešto?"

"Ti,zar se ne sećaš da dolaziš kod mene?"

Izdahnem i krenem da mu zatvorim vrata ispred nosa ali se njegova noga nadje izmedju pa ih ponovo otvori.

"Kao da stvarno moram da budem kod tebe! Ostaću ovde dok ne krenemo."

"Tvoj brat je rekao da budeš kod mene i da te pazim,a sada pakuj svoje stvari i krećemo."

Samo skrenem pogled ne gledajući u njega,da nema Filipa i naših razgovora preko telefona pomislila bih da ovaj psihopata stoji iza svega ovoga.

"Ipak ću ostati ovde.."

"Saro polazi inače ću te na silu odvesti."

Samo prevrnem očima i popnem se na sprat u svoju sobu,on nije normalan. Verovatno očekuje kada odem kod njega da će dobiti nešto od mene ali se vara. Ustvari potrudiću se da žudi za mnom ali me neće dobiti.

"Ideš li Saro??"

Čujem njegov dovik iz prizemlja.

"Samo da se obučem!"

Na brzinu se presvučem u kraći šorc i crne štikle a gore obučem kraću prozirnu bluzu. Uzimam neke osnovne potrebštine i garderobu koju pakujem u kofer i silazim dole.

Matteova perspektiva

Čujem lupanje štikli o stepenike i okrenem se. Kao da sam upravo umro kada sam je video,tako je seksi i prelepa.

"Šta gledaš? Idemo li?"

Uzimam njen kofer i puštam je da ide ispred mene. Ulazimo u auto i uključujem se u saobraćaj.

"Zašto toliko insistiraš da budem kod tebe kad za tim nema uopšte potrebe?"

Vidim da gleda u mene dok se prstima igra sa svojim loknama,sve što uradi je tako privlačno.

"Tvoj brat.."

"Znam da ne radiš ovo jer je on tako rekao. Mislila sam da velikom Matteu ne može niko da naredjuje? Izgleda da si ti samo obična senka."

Pritiskam volan i ubrzavam.

"Začepi."

"Zašto? Boli te istina?"

Naglo parkiram auto sa strane i gasim ga a ona me uplašeno gleda.

"Da li si ti lud?! Mogli smo da poginemo!"

Uhvatim je za vilicu i vidim joj strah u očima,kod nje nikada ovo nisam izazivao i konačno sam uspeo.

"Dok ne stignemo nećeš zucnuti,jasno?"

Ne govori ništa i usmerava pogled sa strane da me ne bi gledala,dovoljni dobro. Puštam joj vilicu i ponovo palim auto.

Sarina perspektiva

Parkira auto u svoju garažu i iz gepeka vadi moj kofer,ne spominje ništa od malo pre. Iskreno nije mi bilo sve jedno kada me je onako uhvatio za vilicu,uplašila sam se da će da me udari ili nešto slično. Dolazimo do vrata i ulazimo unutra.

"Gde ću ja spavati?"

Skrene pogled sa telefona na mene.

"Kod mene,sa mnom."

Nasmeje se a ja sva pocrvenim.

"Šta pričaš ti?!"

"Šalio sam se, u gostinskoj sobi,odmah pored moje."

Uzimam kofer i penjem se uz stepenice. Ulazim u sobu i sednem na krevet pa počnem polako da vadim svoje stvari iz kofera i da ih slažem na policu. Znam da nije želeo ovde da dodjem zbog mog brata,samo želi da me se ponovo dočepa i da me kontroliše. Neću mu ponovo to dozvoliti,neću nikada više sebi dozvoliti da budem onako ponižena.
Osetim vibraciju telefona u svom džepu, poruka od Mattea.

-Sidji dole.

Kakav kreten,za šta me on smatra?

-Magična reč?

Jedva čekam da vidim šta će da napiše.

-Kod mene si u kući i moraš da me slušaš.

Ne odgovaram na poruku te samo odložim telefon i legnem da spavam...

Srećni vam praznici sa zakašnjenjem☺️ izvinite što nema delova ali ne stižem toliko često da pišem😴