Vlasnik Mog Srca

38. Deo

Prošlo je dosta vremena od kada smo se Matteo i ja videli. Nakon našeg "trenutka" otišao je van grada na neki poslivni sastanak,zvao me je da idem sa njim ali sam odbila jer moram da se spremam za put u Italiju koji je sutra. Iskreno imam strah da će da odloži u poslednjem trenutku. Uopšte se nismo čuli,samo smo razmenili par poruka i to je to. Razmišljala sam da li da ga pozovem pošto on očigledno nije osoba koja će pozvati prva. Šta ako je ovo sve greška? Možda sam prenaglila sa svim ovim? Uzimam telefon u ruke i gledam u njegov broj telefona. Neka ide život! Kliknem dugme za poziv i stavljam telefon na uvo pa čujem zvono. Verovatno je zauzet pa se neće ni javiti.

"Halo?"

Javio se. Šta da mu kažem?

"Hej.. Znaš ko je zar ne?"

"Naravno da znam Saro,jel se nešto desilo?"

Ima ozbiljan glas,možda nisam trebala da ga zovem. Sigurno ima previše posla.

"Ne naravno da nije. Moram da idem."

Krene nešto da kaže ali prekinem vezu pre nego što išta kaže. Ovo je blam veka,sigurno misli da nisam normalna. Prekrijem lice rukama i krenem da uzdišem i osetim vibraciju telefona koji stoji na kauču pored moje butine. Podignem telefon i vidim poruku od njega.

-Dolazim večeras. Izvini što nisam zvao.

Kao da je znao. Već mogu da osetim da gorim a sigurna sam i da mi je lice promenilo boju. Naravno da pazi na pravopis dok piše poruke,on uvek mora da sve radi savršeno. Stavljam telefon sa strane pa legnem i ubrzo zaspim..

...

"Saro.. probudi se."

Osetim blago drmusanje mog ramena,neko je u mom stanu. Otvaram oči i ugledam Mattea koji čuči pored mene a ruku drži na mom ramenu.

"Izvini što sam te probudio."

Kaže nežno dok mi miluje rame a na licu ima blagi osmeh.

"Nema veze.."

Podignem se u sedeći položaj,ne znam šta tačno trebam da uradim sada kada je odjednom došao.

"Kako je bilo van grada?"

Pitam pa mu pokažem rukom da sedne do mene.

"Ništa specijalno,samo sam radio."

Podigne se pa sedne do mene.

"Izvini što te nisam zvao,bilo je puno posla."

"Nema veze,razumem."

Lažno mu se osmehnem ali previše dobro ume da me pročita.

"Saro ako želiš da nam ovo uspe moramo da budemo iskreni jedno prema drugom. Znam da ti ne odgovara što sam morao da odem čim se ono dogodilo ali bilo je hitno i iznenadno."

Stavlja ruku na moj struk pa me privuče sebi i zagrli me. Kao skamenjena zbunjena stojim ali ne kraju mu uzvratim rukama oko njegovog vrata.

"Nikada te neću ostaviti ako mi ne daš razloga za to Saro."

Odvoji se od mene pa me poljubi u obraz.

"Ne dajem ti razloga za to. Ali nemoj da misliš da ću preći preko bilo koje greške. Ja kada jednom odem odlazim za zauvek i ne gazim svoje reči."

Gleda me u oči dok mu indirektno govorim da ću ga ostaviti ako nepravi neku grešku. Roditelji su me učili da opraštanje velikih greški nema smisla. To je kao da si sam tražio da te ponovo povrede.