Vlasnik Mog Srca

60. Deo

Sarina perspektiva

Gledam u njegovo lice koje je celo previjeno. Jedva se suzdržavam da ne zaplačem čim ga pogledam u ovakvom stanju.

"Zove me Gabriela.."

Kaže Nino kad izvadi telefon iz džepa koji vibrira pa izadje iz sobe. Malo mi je neprijatno što smo sada ovde sami. Ali to smo mi zar ne? Nije kao da se ne poznajemo.

"Jel se osećaš dobro?"

Pritiskam neprimetno svoja kolena dok gledam u njega.

"Jesam. Samo me malo boli glava."

Osmehne mi se jedva,kao da jedva ima snage da priča. Toliko sam skrhana zbog svega ovoga. Hvala Bogu pa se nije ništa gore dogodilo.

"Kako se sve to desilo uopšte?"

Pogledam u njega i on mene već gleda sa nekim bolom u očima.

"Ne znam, nesreće se često dešavaju zar ne?"

Ne mogu da zamislim situaciju da se nešto gore desilo. Šta bi bilo da je poginuo tamo? Pa ostala bih sama skroz. To sam donekle i želela zar ne? Da me ostavi na miru ali sada kada se ovo dogodilo više to ne želim.

"Pa i ne baš.."

"Kao i da je više bitno. Ovde sam i dobro sam,zar ne?"

Podigne se jedva u sedeći položaj dok se jednom rukom drži za stomak gde mu je zavoj a sa drugom rukom se pridržava na krevetu.

"Sada kada smo ovde želim da više raščistimo nered koji stoji izmedju nas."

Napravi na sekund bolan izraz lica pa ponovo pogleda direktno u mene.

"Matteo možemo i neki drugi put. Nisi sada dobro i treba ti oporavak.."

"Ne želim da odmaram jer mi nema odmora dok ovo ne rešim Saro. Nisam noćima spavao i misli su mi u oblacima. Ako ovo sada ne rešimo ja ću se oporaviti i sve će biti isto kao pre."

Samo gledam u njega pa klimnem glavom. Ne želim da pričam sa njim,ne sada. I on i ja treba ovo još da svarimo i da shvatimo šta se desilo..

"Dobro onda rešimo."

Pre nego što išta kaže ulaze u sobu Nino i Gabriela. Da li su me sada spasili ili su samo odložili naš razgovor nisam ni sama sigurna.

"Matteo dušo.."

Govori Gabriela dok dolazi do njega i zagrli ga.

"Mama u redu je.."

"Jesi li dobro? Jel te mnogo boli?"

Pušta ga iz zagrljaja pa pogleda u njegove zavoje na telu.

"Dobro sam veruj mi.."

Nasmeje mu se pa ga poljubi u obraz. Da budem iskrena ponekada mu zavidim što ima ovakvu divnu porodicu. Pa mama mu je došla ovde čim je čula da se sve ovo desilo. Ima starijeg brata koji je uvek tu za njega a ima i mladjeg. Ima sve što sam ja oduvek želela.

"Saro dušo kako si?"

Trgnem se iz misli pa pogledam u Gabrielu koja mi se osmehuje. Deluje dosta umorno sada kada je bolje pogledam.

"Dobro sam,kako ste Vi?"

"Dobro sam i ja.."

Odgovori kratko i skoro pa nečujno. Verovatno je samo umorna od svega.

"Pa mislim da bi smo trebali svi da izadjemo, Matteu je potreban odmor zar ne?"

Kaže Nino pa pogleda u mene i Gabrielu.

"U pravu si. Doćićemo uskoro."

Poljubi ga u obraz pa krene sa Ninom ka vratima. Tako i ja ustanem ali me Matteo uhvati za ruku.

"Ti ostani,molim te."

"Matteo treba ti odmor a i svi su izašli.."

"Molim te."

Gledam u njega dok je tako bespomoćan u zavojima. Nešto u meni mi kaže da trebam da sednem i ostanem sa njim. Tako i uradim. Sednem do njega pa stavim ruke na kolena.

"Jesi li dobro?"

Pitam a on samo slegne ramenima umorno. Hoće suze odmah da mi krenu na oči ali se nekako suzdržavam.

"Nisam ja ni bitan. Jesi li ti dobro? Jesi li išla kod lekara?"

Stavi ruku na moju pa mi drugom smesti kosu sa lica iza uveta.

"Jesam. Sve je okej."

"Dobro je. Žao mi je što nisam išao sa tobom.."

Srce me boli sto je ovako. Zašto misli da je kriv? I rekla sam mu da ne dolazi i da mi treba prostora koji mi je dao. Bukvalno sam mu zabranila da učestvuje u brizi o našem detetu.

"U redu je,ne mora da ti bude. Ima vremena za to."

Stavim ruku na njegovo rame pa mu se osmehnem. Bacim slucajno pogled na njegov stomak i ponovo mu vidim zavoj koji me tera da se naježim.

"Da li te mnogo boli?"

Pogleda u isto mesto gde i ja pa se osmehne.

"Ovo? Ma ne."

Znam da laže jer je veoma lako primetiti bolne izraze lica koje pravi kada se pomera zbog te rane.

"Mislio sam da nećeš doći. Iskreno nisam ni očekivao da ćeš čuti da sam u bolnici."

"Znaš da bih uvek došla. Čim su mi javili dotrčala sam kao da nisam normalna. Zašto bi to uopšte pomislio?"

Malo me rastužuje činjenica da je mislio da ne bih došla. Možda samo želi da se sažalim na njega,iskreno ne znam.

"Nedelju dana nismo razgovarali. Rekla si da ti treba prostor. Mislio sam da ne želiš uopšte da me vidiš."

Pogne glavu gledajući u svoje ruke. Nisam ovo želela. Osećam se loše iako znam da ne bih trebala tako da se osećam. Radila sam sve ovo da bih se osećala bolje i da bih mu na neki način oprostila sve ovo.

"Šta god bilo izmedju nas uvek ću biti tu i ti to vrlo dobro znaš. Pa ti si i otac našeg deteta.."

Podigne glavu i pogleda me sa nekom nadom u očima.

"..iskrena da budem volim te. To se nikada neće promeniti. Uvek ću brinuti o tebi."

Prisloni ruku na moj struk pa me nežno poljubi u obraz.

"Volim i ja tebe. Ti si divna Saro. Da nisam toliko sebičan davno bih te pustio da me ostaviš ali sam se i previše zaljubio u tebe. Nisi zaslužila sve ono što sam ti priredio."

Privučem ga sebi u zagrljaj dok zavlačim prste u njegovu kosu i počinjem da ga češkam.

"Oprostila sam ti,okej? Matteo obećaj mi da ćemo od sada biti samo iskreni. Ništa osim toga."

Čvršće me zagrli pa osetim poljubac na svom vratu.

"Obećavam."

Hello guyss 💟 nakon malo dužeg vremena novi deo‼️ ostavite utiske i glasajte🙈. Have a nice day 🦋