Vlasnik Mog Srca

59. Deo

Ulazim u bolnicu brzo dok idem ka šalteru. Nadam se da se operacija završila. Verovatno nije prebrzo sam došla ovde.

"Dobar dan."

"Dobar dan. Kako mogu da Vam pomognem?"

"Matteo Russo mi treba. Imao je operaciju koliko znam.."

Pogleda ekran kopjutera koji je ispred nje pa ponovo uputi svoju pažnju meni.

"Još uvek je na operaciji. Možete da sačekate u čekaonici ako želite.."

Kliknem glavom i zahvalim se pa se uputim do čekaonice. Samo da bude dobro. To je jedino sto želim sada.

"Rose?"

Podižem glavu pa ugledam ispred sebe Nina sa kafom u ruci.

"Nino?"

Ustajem sa stolice pa ga čvrsto zagrlim.

"Toliko mi je žao,zbog svega.."

Puštam ga pa ga ponovo pogledam pokušavajući da ne zaplačem.

"Zbog čega? Nisi ništa uradila.."

"Jesam, užasna sam osoba i zbog mene ti i tvoj brat ne pričate. I sada je još i u bolnici.."

Zaustavljam se čim mi glas zadrhti pa Nino stavi ruku na moje rame.

"Sve što si radila je u redu. Nisi ti kriva što se slupao u to budi sigurna."

Pruži mi svoju kafu pa je uzmem sa osmehom.

"Hajde da sednemo i sačekamo. Sreo sam Matteovog doktora operacija bi tralebala da bude gotova za nekih pola sata."

Klimnem glavom pa sednemo na stolice u čekaonici. Sve što želim je da sve bude u redu. Samo se nadam da nije ozbiljno povredjen ali ako je imao operaciju sigurno nije mala stvar.

"Jesi li javio Gabrieli?"

Pitam Nina koji uperi pogled u mene.

"Jesam,sada pokušava nekako da dodje ovde najbrže što može."

"Pa naravno,ipak mu je majka."

Pogledam u času sa kafom u svojoj ruci pa uzmem gutljaj.

"Jel možda znaš kako se desila nesreća?"

Ja sam kriva. Nisam se čula sa njim nedelju dana i sada je on u bolnici. Verovatno je pio kao ono veče i na kraju se desilo ono što se skoro svakom pijanom vozaču desi.

"Nismo se čuli nedelju dana. Ja sam kriva Nino. Povredila sam ga i zbog mene je on sada na operaciji."

Obrišem suze koje mi momentalno poteku niz lice.

"Tako mi je žao..."

"Saro molim te nemoj to sebi da radiš. Previše stresa si pretrpela u poslednje vreme. Ne nabijaj sebi osećaj krivice bez potrebe."

Njegove reči me zaista pogadjaju. Znam da je donekle upravu. Kako sam mogla da znam da će se ovo desiti? Ovih nedelju dana je pritisak sa grudi skroz ispario ali sada se ponovo vratio. Želim da sve prestane već jednom jer je ovo više nepodnošljivo.

"Da li znaš kako se ovo dogodilo? Jesu li ti rekli bilo šta?"

"Sve što su mi rekli je da nije pio. Slupao se zbog nepažnje predpostavljam.."

Sigurno je išao do mene. Jednostavno znam.

"Izvini moram do toaleta."

Ustajem sa stolice i odlazim do kupatila. Šta ako me mrzi sada? Dolazim ovde i brinem o njemu tek kada mu se nešto dogodilo. Ja sam užasna osoba. Dolazim do lavaboa pa operem ruke i malo se umijem čisto da dodjem sebi..

Matteova perspektiva

"Gospodine Russo...?"

Čujem kako me neko doziva ali kao da ne mogu da otvorim oči.

"Matteo..probudite se."

Jedva nekako otvaram oči, kapci su mi teški kao tegovi. Na prvu mi je sve mutno ispred očiju ali kada trepnem dva-tri puta već vidim normalno.

"Kako se osećate?"

Pita me žena u belom mantilu koja stoji pored kreveta u kom ležim. Osvrnem se oko sebe i vidim da sam u bolnici. Ne sećam se mnogo toga. Bio sam u kolima i slao sam Sari poruke...

"Gospodine?"

Još jednom me dozove pomalo dosadna žena pored mene.

"Okej sam.. šta se dogodilo?"

Pogledam dole i vidim zavoj na mojim pločicama. Izgleda da sam se baš gadno sjebao.

"Imali ste saobraćajnu nesreću. Na Vašu sreću niste se ozbiljno povredili."

Jednostavno ne mogu da poverujem da mi se ovo desilo. Inače sam odličan vozač i ne desi mi se da izgrebem auto a kamoli da doživim saobraćajke sa ovakvim posledicama.

"Vaši prijatelji su takodje ovde. Ako se osećate dobro mogu da im javim da ste budni pa da Vas obidju.."

Prijatelji? Ko sad može da bude? Verovatno radnici iz firme. Tamo se odmah sve pročuje.

"Može.."

Doktorka odlazi iz sobe i zatvara vrata. Još uvek ne mogu da verujem šta mi se dogodilo. Nistam normalan od kada mi se sve ono dešava sa Sarom. Moram da ubrzo pronadjem terapiju ako se ne uozbiljim. Čujem otvaranje teških bolničkih vrata moje sobe pa kad mučno okrenem glavu vidim Saru i Nina. Oči su joj napunjene suzama i samo me gleda dok mi ovaj prizor lomi srce.

"Hoćete samo da stojite tu ili..?"

Podrugljivo dodam kako bih malo smirio atmosferu. Nino ulazi i zatvara vrata a Sara dolazi do mene i zagrli me izmenada oko vrata.

"Tako mi je žao.."

Krene da jeca na moje uvo dok osećam hladne suze na mojim obrazima. Žao? Šta je ona uradila?

"Saro.."

Primim je za struk pa je zagrlim. Jebeno mi je falio njen zagrljaj i njen dodir.

"Molim te izvini što sam bila tako grozna prema tebi. Da ti se nešto gore od ovoga dogodilo ja.."

Podigne glavu i pogleda ne oravo u oči dok joj gledam njene tamno braon oči u kojima se davim. Da li je moguće da je tako lepa i seksi čak i kada plače? Ja sam lud.

"Nije se dogodilo okej? Tu sam kao što vidiš i ti nemaš nikakve veze sa tim što sam imao nesreću."

Sklanja ruke sa mog vrata pa se ispravi i sedne na stolicu do mog kreveta.

"Matteo jesi dobro?"

Dolazi do mene Nino pa stane pored.

"Aham.. nije loše."

Podižem ćebe kako bi mu pokazao zavoj na mom stomaku pa napravi nekako bolan izraz lica.

"Mislim da će ostati ožiljak.."

Ironično kažem dok se smejem.

"Volim što još uvek imaš smisla za humor. Čak i kad tu ležiš sav u zavojima."

Dolazi do mene pa mi pruži ruku. Ne mogu da verujem da sam se posvadjao sa njim i da sam mu dao otkaz jer je uradio pravu stvar. Trebao bih da se izvinim kada budemo sami..

Hello guyss 🤧 evo ga novi deo nemam puno toga da kazem osim da uživate i ako vam se dopada glasajte i pišite utiske. Have a nice day 🥳💖