Vlasnik Mog Srca

45. Deo

Sarina perspektiva

Uzimamo naše kofere sa pokretne trake pa napuštamo aerodrom. Rim je prelep grad i volela bih da ga u budućnosti ponovo posetim sa Matteom. Nisam uspela da vidim mnogo za tri dana.

"Konačno kod kuće."

Izgovara Matteo dok proteže svoja ledja.

"Ona sedišta u avionu su baš neudobna,možda bi sledeći put trebali da letimo prvom klasom."

Otključava svoj auto koji je sve vreme bilo parkirano na parkingu u vlasništvu aerodroma.

"Zašto? Meni je bilo super."

"Da vidim,od tih sedišta si imala noćne more."

Taman kad sam zaboravila na užasan košmar morao je da ga spomene. Verovatno ga pominje jer nema pojma o čemu se radi ali kad bi znao ne bi se šalio u vezi toga.

"Aham."

Kažem uz kiseli osmeh pa mu dodam kofer koji stavlja u gepek.

"Voziš me kući."

"Misliš kod mene?"

Otvara mi vrata auta pa ga pogledam i skoro pa mi je žao da mu kažem da neću ostati kod njega.

"Ne već mislim kući,u moju kuću. Mislim da je još prerano da se preselim kod tebe."

Sednem u auto pa Matteo jako zalupi vratima,ovo nije dobro. Zašto je toliko besan? Svakako ćemo se videti svaki dan.

"Jesam li nešto pogrešno uradio?"

"Ne samo osećam da nisam još spremna da živim kod tebe."

"A kada ćeš biti?"

Upita me oštro na šta slegnem ramenima. Imam loš predosećaj u poslednje vreme. Ne osećam se više kao pre.

"Ne znam,možda da me samo pustiš? Ionako ćemo de svakako vidjati bez obzira što nisam kod tebe."

Nestrpljivo izdahne pa se samo složi klimanjem glave i upali auto. Ne želim da me shvati pogrešno ali ne mogu tek tako da sve ostavim iza sebe i preselim se da živim kod njega. Trebao bi da razume sve ovo, nema trinaest godina. Ubrzo stižemo kod moje kuće pa de parkiramo ispred kapije. Oboje izlazimo iz auta i Matteo otvara gepek i vadi moj kofer iz njega.

"Želiš li da udješ?"

Spušta kofer na pod i zatvara gepek.

"Ne hvala,moram do kuće da ostvarim stvari pa idem u firmu."

Klimnem glavom i uzimam svoj kofer.

"Onda se vidimo."

"Aham."

Pridjem mu i zagrlim ga pa mu otisnem poljubac na obraz i odlazim u dvorište ostavljajući ga iza sebe. Ne mogu baš trenutno da procenim da li je ljut na mene ali i da jeste odljutiće se. Ne mogu da mu stalno ugadjam i činim sve da njemu bude dobro a da na sebe i svoja osećanja ne pazim. Ulazim u kuću i ostavljam kofer pored vrata pa odlazim u kuhinju da napravim sebi kafu. Ostavljam torbicu sa svog ramena na pult i krenem da uzmem telefon iz uste oa napipam još nešto pored telefona. Vadim oba i ugleda test za trudnoću koji sam potpuno zaboravila. Rekla sam da ga neću uraditi. Ali šta me košta? Neću ga sigurno samo baciti. Odlazim gore na sprat u kupatilo i obavim sve što piše u uputstvu nadajući se najboljem. Ali ipak šta je ustvari to najbolje? Za mene je najverovatnije da ostanem trudna ali postoji taj strah da Matteo neće biti srećan zbog toga. Ne znam ni kako bih to podnela. Šta ako me nagovori da abortiram? Nema šanse ne bi to uradio. Ostavljam test za trudnoću na lavabo i izlazim iz kupatila.