Vlasnik Mog Srca

62. Deo

Uzimam poslednji zalogaj ukusne američke palačinke sa mog tanjira pa spuštam viljušku sa strane.

"Kako ti se svideo doručak dušo?"

Gabriela me gleda puna iščekivanja.

"Odličan je."

Osmehnem joj se pa pogledam u Mattea koji popreko gleda njegove goste.

"Matteo razmisljala sam danas o nečemu."

Svi pogledamo u Gabrielu kao programirani.

"O čemu?"

Pita nezainteresovano dok vrti viljuškom po svom tanjiru.

"Alonso i ja smo želeli da izadjemo malo i odemo do Nina kasnije. Želela sam da te pitam da li bi ste Sara i ti pričuvali Luku i malo se družili sa njim dok nas nema?"

Bez razmišlja krenem da odgovorim ali se setim da pitanje nije za mene već za njega. Pogledam ga u nadi da će reći odgovor kom se nadam.

"Ne želim da ga čuvam."

"Ali to neće biti dugo. Možete da ga izvedete u parkić da se igra. Znaš i sam da je miran nećeš ga ni osetiti.."

Postane mi i više nego žao što mora da ga moli da čuva njeno dete.

"Čuvaćemo ga."

"Saro."

Pogledam u njega i vidim sa mi upućuje besan pogled. Nije me briga.

"Ako on ne želi ja ću. Mogu da ga odvedem kod mene kući pa ću vam dati adresu da dodjete po njega."

Osetim Matteovu ruku na svojoj butini pa ga pogledam a on ima ljut izraz lica. Ja ne živim kod njega. Mogu da odem kući i da čuvam Luku pa da se vratim. Sve je sredjeno.

"To bi bilo divno Saro. Hvala ti puno što sam nam uvek izadješ u susret. Idem polako da ga budim."

Ustaje od stola pa odlazi na sprat. Počinjem da ustajem i skupljam sudove koje odnosim u kuhinju. Za mnom čujem dobro poznate korake. Znam da će želeti da se raspravlja sa mnom ali mu neću to dozvoliti.

"Šta je ono bilo za stolom?"

Pita me ljutito pa stavim tanjire u sudoperu i pogledam u njega.

"Koje?"

Stavlja štaku sa strane pa se nasloni na pult.

"Ne želim da provedem dan sa tim derištem."

Kaže dovoljno glasno da ga čuje Alonso koji je u kuhinji. Ova situacija je dovoljno bila neprijatna i bez njegovih suvišnih komentara.

"Ja želim. Idem kući danas i čuvaću ga."

Krećem nazad u kuhinju ali me uhvati za nadlakticu pa me povuče nazad gde sam stajala.

"Želeo sam da provedemo što više vremena ti i ja sami. Zar je stvarno bilo neophodno da se inatiš?"

Sklonim mu ruku pa je protrljam kako bih ublažila mali bol koji osećam.

"Kao prvo nikada više nemoj da me tako vučeš,ozbiljna sam. Ne voliš decu i ne voliš da provodiš vreme sa njima a imaćemo dete. Šta trebam da pomislim?"

Uzme svoju štaku pa se odvoji od pulta i stane na nju.

"Ko kaže da ne volim decu? Samo ne volim to dete."

"Šta god. Ja ću ga čuvati. Od tebe ne bih ni očekivala da si pristao."

Ostavljam ga samog i vraćam se nazad pa vidim Gabrielu savijenu kako priča nešto Luki.

"Evo je."

Ispravi se pa uhvati Luku za ruku na šta se osmehnem.

"Još jednom izvini što ti ga ostavljam na čuvanje. Odužiću ti se."

"Nema problema,sigurna sam da ćemo se super provesti."

Okrenem se kad čujem lupkanje štake iza svojih ledja pa ugledam Mattea koji me ljutito gleda. Ignorišem niegov pogled pa se samo okrenem i uhvatim Luku za ruku.

"Vidimo se. Slušaj je dušo."

"Hoću."

Kaže tiho i povučeno pa izlazimo iz kuće.

Matteova perspektiva

Gledam je dok odlazi pa čujem zatvaranje vrata. Kako će uopšte otići? Verovatno peške,nadam se ne autobusom. Tamo bi mogao svako da ke gleda ili dodirne. Na samu pomisao toga ludim.

"Moram da ih odvezem."

Pojurim ka napred nekako sa ovom glupom štakom ali me mama zaustavlja.

"Ne možeš da voziš u takvom stanju već sam ti rekla."

Sklonim joj ruku sa moje pa je samo zaobidjem.

"Mora neko da je poveze."

Hvatam kvaku na vratima koja otvaram pa vidim Saru kako otvara kapiju.

"Saro!"

Viknem kako bi se zaustavila na šta me pogleda isto kao i ono derište. Dolazim najbrže što mogu do nje dok se nije predomislila i otišla.

"Ja ću vas odvesti."

Pogleda me zbunjeno pa me odmeri dajući mi do znanja da baš i nisam sposoban za vožnju.

"Mislili smo da prošetamo. Jel tako Luka?"

Veselo klima glavom pa me Sara ponosno pogleda.

"Živiš pola sata od mene ako ideš peške."

"Svakako smo već odlučili..."

Pridje mi bliže pa me poljubi u obraz.

"...ali hvala ti. Lepo od tebe što si se ponudio da nas odvezeš."

"Zapravo sam tebe ponudio."

Udari me u ruku na šta se osmehnen pa uhvati derište za ruku i otvori kapiju.

"Vidimo se sutra."

"Vidimo se."

Gledam je dok odlazi i usput priča nešto sa onim derištem..

Sarina perspektiva

Nakon dužeg pešačenja konačno stignemo do parkića koji je dva minuta od moje kuće. Možda sam trebala da prihvatim da nas Matteo odveze,ili da pozajmim auto od njega.

"Ne želim u park."

Pogledam u Luku koji gleda u park pun dece.

"Zašto? Ima dosta dece, možda upoznaš nekoga.."

"Neću. Možemo kući?"

Izdahnem pa ga ponovo uhvatim za ruku i krenen pravo u svoju ulicu sa njim.

"Jel ima nešto što bi voleo da radimo danas? Nešto posebno?"

Slegne ramenima dok šutira kamenčić  na putu. Čudan je nekako. Možda mu se nešto dogodilo?

"Ako želiš možemo da odemo na sladoled ili na kolače. Možemo i sami da ih napravimo kolače,šta kažeš?"

"Samo želim kući. U Italiju."

Donekle ga i razumem. Ne bih ni ja bila srećna da me roditelji odjednom odvedu u drugu državu. I plus mora da trpi odvratno Matteovo dobacivanje. Pričaću sa njim o tome kad se ponovo vidimo. Osećam se loše zbog Luke. Stižemo do moje kuće pa otvaram kapiju i ulazimo u dvorište..