Vlasnik Mog Srca

55. Deo

Matteova perspektiva

"Zašto je toliko braniš? Ti si jedini koji je zapravo povredjuje i koji čini da ona izgleda kao jadnica."

Već mi ide na živce ova žena. Zašto se toliko meša? Možda jer sam joj sve do detalja ispričao o meni i Sari.

"Kao jadnica?"

"Aham. Da je pametna odavno bi te šutnula. Ništa lično samo moje mišljenje."

Pridržim glavu rukom da je ne bih udario o šank. Toliko mi se vrti da mislim da ću se srušiti sa ove stolice.

"Reče devojka koju muž tuče pa je još uvek sa njim."

Shvatim šta sam rekao ti tek kad izgovorim to. Stvarno sam kreten.

"Nisam tako mislio.."

"U redu je. I jesam budala i slažem se sa tobom."

Briše šminku ispod očiju pa uzima gutljaj pića. Toliko mi se vrti da vidim duplo. Moram da odem nekako kući a da se ne slupam usput.

"Ponekad i sama sebi kažem da sam glupača bez mozga..."

Nastavlja da priča nešto ali prestajem da slušam. Previše sam umoran da bih sada slušao i savetovao.

"Znaš tebe je devojka ostavila a ja trebam da ostavim muža.."

Ustaje sa stolice pa pogleda u mene.

"Šta sa tim?"

Pitam plašeći se odgovora. Osmehne se pa krene da mi prilazi laganim koracima.

"A da ih zaboravimo? Prestanemo da patimo za njima i nas dvoje uživamo malo."

Stavlja ruke na moja kolena i gledam je kako zabacuje kosu nazad. Nema šanse da se ovo dešava.

"Inače nisam ti se predstavila. Loren."

Stavlja ruke na moja ramena i polako ih spušta na dole.

"Nećeš se predstaviti?"

Uhvatim je grubo za ruke pa iz spustim dole. Ne mogu ovo da radim. Stari ja bi je pojebao bez problema ali sada ne mogu to da uradim.

"Pijana si i veruj mi biće te blam ovoga. Idi kući kasno je."

Ustajem sa stolice pa ostavim novac na šanku i izlazim iz bara. Moram nekako da se dovučem do kuće a da ne poginem usput.

Sarina perspektiva

Stavim praznu šoljicu čaja u sudoperu. Konačno se ovaj naporan dan završio. Ali posle njega dolazi sledeći i posle tog sledećeg još jedan. Nadam se da će Matteo makar malo da odahne i popusti. Ne mogu više da imam redovne svadje sa njim. Legnem u krevet i navijem alarm za sutra. Trebam da odem do firme i da završim sve što imam jer se posla nakupilo preko glave. Zatvorim oči i san krene da me hvata i naravno noćno razmišljanje. Stvarno bih volela da nije ovako,da može da me poljubi i da je sve u redu ali nije tako i ne može da bude tako. Treba mi debeo razlog da ga ne ostavim nakon svega. Zvono telefona me trgne iz tako reći sna. Uzimam telefon sa noćnog stočića i na ekranu vidim Matteovo ime. Nadam se da me ne zove zbog gluposti jer mi ga je više dosta.

"Halo?"

Javim se pa čujem njegov smeh, zvuči čudno.

"Hvala Bogu pa si se javila. Morao bih sam kući a to se ne bi dobro završilo."

Zvuči kao da priča zatvorenih usta. Gde je on uopšte?

"Šta pričaš ti?"

Ponovo se smeje,kao da sam ne znam sta rekla. Šta nije u redu sa njim.