Vlasnik Mog Srca

34. Deo

Matteova perspektiva

Ovo je bio dug put za oboje,po Sarinom izrazu lica vidim da je umorna od ovolikog puta. Avion je već sleteo pa polako svi izlazimo iz aviona.

"Samo da uzmemo kofere pa ću pozvati Filipa da pitam gde je."

"U redu iza tebe sam."

Odemo do pokretne trake čekajući naše kofere. Gledam u Saru koja bez obzira na svoj premor ima blagi osmeh na licu, skoro pa mi je žao što neće ni na koga naleteti u svom stanu. Sve sam smislio,ceo plan. Njen "brat" će ostaviti pismo gde kaže kako nije mogao da se sretne sa njom i da je najbolje da se više nikada ne čuju i ne vide. Biće pokunjena ali ne želim da me mrzi do kraja života sada kada sam tako blizu svog cilja.

"Matteo?"

Trgnem se iz misli i vidim Saru koja stoji ispred mene sa našim koferima.

"Zovem te peti put ali se ne odazivaš. Uzmi svoj kofer."

Pruža mi moj kofer i uzimam ga u ruku a i njen uzimam. Odlazimo ka izlazu sa aerodroma pa ona odmah izvadi telefon iz džepa.

"Koga zoveš?"

Pitam praveći se lud.

"Filipa pa ću onda taksi da se odvezemo do našeg stana."

Kaže odlučno i krene da traži njegovo ime u imeniku.

"A da ga pozoveš ujutru? Kasno je i sigurno spava a i ti si premorena."

Pogleda me i napući usne,uvek to radi kada razmišlja.

"Ne znam,toliko dugo čekam.."

"Neće nigde pobeći znaš? Pozovi ga ujutru i otićićemo do stana. A sada idemo u najbliži hotel."

Koja ironija,neće nigde pobeći jer je zapravo mrtav. Hvala nebesima popusti i vrati telefon u džep.

"Znam hotel u blizini pa možemo i peške,idemo?"

Izdahnem i krenem za njom ka izlazu sa aerodroma... Ubrzo stižemo u mali hotel koji je bio u blizini,nisam baš očekivao ovakav ali to je verovatno na jednu noć.

...

Sarina perspektiva

Konačno dolazi jutro,od uzbudjenja sam jedva sklopila oči sinoć. Odlazim do Matteovog kreveta da proverim da li spava i vidim kako drži zatvorene oči. Nekako izgleda tako spokojno dok spava... Bože Saro osvesti se! Lupim svoje čelo i odaljim se od njegovog kreveta pa uzimam telefon i pozovem Filipa. Uopšte se ne javlja a zovem već sigurno peti put,šta se dešava sa njim? Treba li da se zabrinem?

"Jel sve u redu?"

Odskočim kao da me vatra opekla kada me Matteo prepadne iza mojih ledja.

"Jesi li normalan?? Prepao si me mogla sam da umrem ovde!"

Vidim kako mu se kut usana izvija u osmeh što i mene skoro natera na osmeh ali se suzdržim i zadržim besni stav.

"To nije smešno."

Kažem grubo i okrenem se pa pogledam u svoj telefon da vidim da li možda ima poruke od Filipa.

"Neće ti se sigurno javiti od ranog jutra."

Kaže pa se ponovo okrenem prema njemu i prekrstim ruke.

"On mi je brat i vrlo dobro ga poznajem. On je jedna velika ranoranilica i sigurna sam da je budan."

Samo odmahne glavom uz izdah,to bi i ja mogla da uradim svaki put kada on bilo šta izgovori.

"Idem sada u naš stan."

Kažem odlučno i uzimam svoju torbu sa trpezarijskog stola.

"Bolje idi predveče,otkud znaš da li je uopšte kući."

Nervira me što na sve ima odgovor ali govori istinu,samo ne znam zašto Filip ne bi bio kući. Javila sam mu da danas dolazim u Pariz i trebao je da bude kući ili da me sačeka na aerodromu a on se ni na telefon ne javlja. Šta ja treba da pomislim?

"Otićiću kasnije samo zato što ja tako želim."

"Da naravno."

Nasmeje se pobednički pa odlazi u kupatilo,i dalje mi nije jasno zašto je morao da krene sa mnom ali nije to sada ni bitno. Sačekaću da se Filip konačno javi pa da mogu da ga konačno zagrlim...

...

Matteova perspektiva

Već je došlo veče i ne znam koji put Sara zove Filipa koji joj se sigurno neće javiti. Pitao sam je bezbroj puta da izadjemo i prošetamo ali je odbijala,zapela je da vidi brata..

"Ne čekam više ni sekund! Idem u stan."

Uzima torbu pa krenem za njom,nema više smisla da je sprečavam da ide. Videće pismo i malo će da plače ništa strašno.

"Ne ideš sa mnom,ovo je izmedju mene i njega."

Pokazuje mi rukom da se vratim u hotelsku sobu kao da sam pas,zanemariću to samo zato što nemam vremena da se zamaram svadjanjem sa njom. Sednem u fotelju pa uzimam prvu knjigu koja stoji kod police i krenem da čitam.

Sarina perspektiva

Evo me,posle toliko vremena stojim ispred naše zgrade. Već teže dišem i osećam ogromnu knedlu u grlu dok me nešto pritiska u grudima. Zakoračim u dvorište zgrade pa pozvonim na zvono ali niko ne otvara niti čujem bilo čiji glas da dolazi iz starog  interfona. Kako ću zaboga ući? Izvadim telefon i već krenem da zovem Filipa ali osetim nečiji dodir na mom ramenu pa kada se okrenem ugledam neku staricu nežnog lica.

"Čekaš li nekoga mila?"

Pita me nežno pa skloni ruku sa mog ramena.

"Zapravo pokušavam da udjem ali mi brat ne otvara,nisam sigurna da li spava ili tako nešto."

Požalim se starici kao da je to njen problem u nadi da će mi pomoći.

"Udji sa mnom,verujem da nisi lopov ili tako nešto."

Osmehne mi se pa otvori vrata nekakvom karticom.

"Moram da ti kažem da si mi užasno poznata. Da li si odavde?"

Osmehnem se kada to kaže,verovatno me je pomešala sa nekim.

"Živela sam ovde davno.."

Nasmejem se pa se pozdravim i odlazim na drugi sprat gde je i bio naš stan. Srce tuče sve brže i jače kada povučem kvaku ali stan je zaključan,da li je on normalan? Ponela sam od kuće naš rezervni ključ od stana koji sam ponela sa sobom kada sam odlazila,nadam se da brava nije promenjena.. Gurnem sporo i nespretno ključ u bravu pa izdahnem pre nego što okrenem ključ,upravo sada ću videti ili prazan stan ili Filipa kako se izležava na kauču i iskreno se nadam da ću videti ovo drugo. Okrenem ključ pa otvaram vrata kad ono prazan stan. Ti glupačo! Šta si drugo mogla da očekuješ iza vrata zaključanog stana? Izdahnem pa vratim ključ u torbu i zakoračim u stan. Znam da nije u redu da ulazim ali moram,ne mogu da samo odem razočarana nazad u hotel. Razgledam stvari okolo i sve je kao što sam i ostavila. Razbacane naše slike ispred kamina,pobacane stolice koje sam tada bacala iz besa,cele te noći se sećam kao da je juče bila. Da li je moguće da nije ni bio u ovom stanu nakon što sam otišla? Ili ništa nije ni takao. Jedino što se zapravo promenilo jeste što je svuda nenormalna količina prašine. Dolazim do dnevne sobe i na malom staklenom stočiću ugledam kovertu. Sećam se kako sam ostavila stan kada sam otišla i ne sećam se nikakve koverte. Možda je od njega,ili za njega? Neću ostati mirna ako je ne otvorim...

Hello guyss 🌹 kreću sada zanimljivi delovi i nadam se da uživate i da vam se dopada. Ostavljajte utiske i ako vam se nešto naravno ne svidja pišite i to da bih znala na čemu trebam da poradim. Have a nice day 😚