Devojka od zvuka šume

6 Deo

Užurbanim koracima se neko približavao vratima.
*TRAS* - SNAŽNO SU LUPILA VRATA OTVORIVŠI SE.

"Izvinite nisam ni stigla do prodavnice, ja... J... Ja" - uplašeno je mucala.
"Eli dodji sedi, smiri se molimte" - dozivala sam je.
"Dušo šta se desilo? Duboko diši, smiri se i inspričaj nam" - gledala ju je pravo u oči Olivera.
"Ja, uplašila sam se izvinite, samo, na putu odjednom nije bilo ljudi, samo ja i jedna starija žena na otprilike 3 metra ispred mene. I onda... I onda... Aaaaaaaaaaaaa!" - uznemireno je Eli jedva prevaljivala preko usana dok je prilazila kauču.
Sela je pored mene, obgrlila sam je jednom rukom oko ramena - "Eli, tu sam ne brini se, na sigurnom si sada, možeš nam ispričati šta se dalje dogodilo?"
Pogledala je u mene sa suzama u očima i nastavila - "Onda je samo izleteo neki vuk, zgrabio gospodju i nestao u pravcu šume, ja sam posle toga stajala zaleđena u mestu bez snage da se pomerim i onda sam čula zavijanje vukova iza mene te sam se trgla i požurila nazad" - plačući je završila rečenicu.
"Koje boje je bio vuk dušo, da li si možda videla da je nosio nešto oko vrata?" - upitala ju je Olivera smirujućim tonom.
Ja sam je zagrlila još jače a ona je samo progovorila - "Crne, crne boje je bio, potpuno crne, a da li je nosio nešto oko vrata, nisam videla, ne sećam se stvarno, izvinite"
"U redu je dušo, dosta si se uzrujala, ako se slučajno još nečega setiš, molimte da dodješ do mene i ispričaš mi, možeš reći i Leni, pa će mi onda preneti, jel' tako?" - gledala me je Olivera.
Obe smo klimnule glavom.
"Ali šta će biti sa gospođom?" - Eli je pitala.
"Ja ću misliti o tome dušo, na tebi je da se odmoriš i zaboraviš na sve ovo" - rekla je Olivera
"I...Izvinite što sam zalupila vrata molim vas, jako mi je žao, neće se više ponoviti obećavam" - nervozno je Eli izgovarala.
"U redu je, idite devojke sada, videćemo se neki drugi put" - namignula mi je dok Eli nije gledala.
Zatim smo izašle, Eli sam otpratila do kuće i obećala sam joj da ću je kasnije posetiti da vidim kako je.

Kada sam stigla kući mama i tata su već ručali pa sam im se samo pridružila. Tada su mi rekli da bi za par dana trebalo da odu do firme na jedan dan i da će se vratiti odmah sutra. Pitali su me da pođem sa nijima da vidim grad ako sam se uželela ili prijatelje tamo, ali ja sam odbila, jer sam pomislila kako je to savršen dan da se nadjem sa Oliverom.

Rekla sam im da ne želim još da se vraćam u grad, da bih još malo da ostanem ovde bez da razmišljam o tržnom centru. To sam izmislila naravno, ali bitno je da su prihvatili.

Opet isto, kao prošli put, devojka me juri ja uplašeno trčim gde me noge nose. Ovoga puta pogledam u pod i vidim rupu ali prekrasno, pokušala sam da je preskočim ali nisam uspela, upadam u nju ponovo. Sve je oko mene crno.

Otvaram oči, opet isti san kao juče. Pada mi na pamet da možda postoji neko pravilo. Na primer ako bi juče sanjala isti san kao prekjuče, samo sa nekom malom razlikom, danas ću sanjati isti san kao juče, sa svim tim razlikama od prekjuče samo će se dogoditi još nešto, novo. I tako svaki put neka nova razlika, da bi postala deo sna sledeći put.

"Ovo možda ima smisla" - pomislila sam i brzo ustala iz kreveta i došla do radnog stola u sobi. Uzela sam papir i olovku i zapisala sve što mi je sada palo na pamet.

"Ali šta ako moji roditelji vide ovaj papir i pomisle da sam luda? Ne smem im još ništa reći" - rekla sam u sebi, uzela ceduljicu i tutnula je u sredinu neke knjige na polici. Zapamtila sam ime te knjige da bih znala gde je papirić.

"Dobro, sada mogu samo da čekam Oliveru. Dobro je da sam juče uspela da joj javim." - pomislila sam. Svratila sam  juče do nje kada me je mama poslala u prodavnicu i sve joj objasnila.