Devojka od zvuka šume

12 Deo

Ujutru sam ustala već smorena od ponavljanja istog sna... Ali nema veze, oraspoložila sam se jer je Eli danas rođendan. I drago mi je zbog toga i jedva čekam da provedemo ceo dan zajedno. Ona nije htela nikakvu žurku, pa sam se ponudila da joj taj dan pokažem grad. Trebalo je da danas idemo u moju bivšu kuću jer još uvek nije prodata, tj. da prođemo sva dobra mesta koja znam. Planirala sam da idemo u bioskop, na kolače, da prošetamo ulicama velikog grada... Konkretno ićićemo svugde gde ona bude želela. Ustala sam ranije, da bi se spremila da iznenadnim Eli. Ona svakako zna gde idemo, i njeni roditelji su se složili da je puste, pa je eto to neki poklon od mene.

Vozio nas je moj tata i ceo put je Eli bila jako uzbuđena, a ja sam joj pričala šta sve imamo u gradu, pa da odluči dok stignemo gde ćemo sve ići.

Ja sam takođe bila uzbuđena, doduše ne sve vreme... Sve je to lepo vraćam se u grad, mesto gde sam odrasla, verovatno ću videti mnoge svoje prijatelje odatle, opet ću obići sva moja omiljena mesta...
Ali...

Ima to ali... To jedno ali koje me muči...

Prvih pola sata vožnje do grada, sve dok nismo potpuno izašli iz sela, prošlu svu šumu i izašli na put, nisam bila najsrećnija osoba na planeti...

Nekako, kao da sam previše dala na značaju šumi, snu, vilenjačkom svetu... Vuče me ka sebi, vuče me nazad u selo, a ja odlazim u grad, na kratko ali ipak... Mislim, svakako trenutno samo o tome razmišljam, sve mi je to novo i idalje se pitam da li je sve ovo stvarno...
Možda spavam... Možda stvarno spavam i stvarno sanjam!

Možda se idalje nisam probudila iz sna još od onog puta kada sam zaspala u kolima na putu do sela, kad se još nismo ni preselili. Pa da, sigurno je to!

Ovo je neki lucidan san sigurno!

"TRAS" !!!

Trgla sam se iz svojih misli i pogledala oko sebe. Naravno, ne bi ja bila ja da se ovako nešto ne dogodi!

Nalazim se u sedećem položaju, na trotoaru... Pala sam, saplela se i pala! I inače ne gledam gde idem pa sad još i ne razmišljam gde idem! Divota, kako ironično... Zurim ka dole, u svoje patike i bele pantalone koje sada nisu više bele...

Podižem pogled i vidim tatinu ruku ispred sebe. Dao mi je ruku da ustanem te sam udahnula duboko i rekla sebi -" Danas je Elin rođendan, to je njen dan, a ona je pristala da je ti vodiš i taj poseban dan prepustila na organizaciju tebi. Znači nećeš se sada iznervirati i nećeš biti besna, nema veze, ni za prljave pantalone, ni za pad, niti za tvoja glupa razmišljanja! Usredsredi se na Eli, budi srećna i budi najbolja drugarica na svetu!"

Pogledala sam je i osmehnula se.

"Leno" - povikala je Eli.
"Reci" - toplo sam odgovorila.
"Ali tvoje farmerke?" - upitala je.
"Ne brini, imam nešto malo garderobe da mi je ostalo ovde, presvići ću se" - rekla sam.
"Dobro si se toga setila dušo" - dodao je tata.

Nakon toga smo ušli u našu staru kuću.

Tata nas je ostavio, dao mi ključeve kuće i rekao mi da ga zovem pridveče kad treba da nas vrati u selo. Eli je ostala u dnevnom boravku, a ja sam se popela na sprat, u svoju staru sobu, da se presvučem.

Obukla sam neki crni komplet i krenula ka vratima sobe. Zastala sam ukopana u mestu.

Prešla sam pogledom preko sobe. Kakav nalet nostalgije... Porasla sam ovde, ne mogu tek tako samo da dođem i odem. Izašla sam iz sobe i prošla kroz svaku sobu na spratu. Zatim sam sjurila dole, rekla Eli da me sačeka još malo. Uradila sam išto što i na spratu. Ušla i izašla iz svake prostorije. Wow...

Vraćanje sećanja u trenutku...

Odjednom imam jaku želju da samo sedim gledam oko sebe. Da se prisećam prošlosti i da ne radim ništa drugo. Stojim ćutke, gledam, upijam svaki ćošak, svaku kvaku, svaku sliku na zidu, svaki prozor, svaki jastuk, sve! Nisam očekivala da ću ovako reagovati kada se vratim ovde. Zapravo nisam uopšte razmišljala o tome. Sad sam pomalo i tužna, po prvi put mi istinski fali moj stari život. Sve ovde, ove ulice, neboderi, tržni centri, kafići, gradski parkovi, velike biblioteke, vodeni i zabavni parkovi, butici...

Gledam u jednu tačku, idalje se ne mičem, stojim mirno u hodniku.

"Leno!?" - čula sam glas iza mene koji me je vratio u realnost.
"Šta? Molim?" - okrenula sam se.
"Leno, dozivala sam te više puta i to dovoljno glasno da su me čuli i ljudi sa ulice, šta je bilo?" - pitala me je zabrinutim pogledom.
"Ništa, ovaj, nešto sam se zamislila, izvini" - rekla sam.
-"Da li si dobro? Ne izgledaš baš najbolje, imala si isti takav setan pogled u očima i kada smo krenuli jutros"
-"Ma jesam Eli, u redu sam sad. Kako misliš kao jutros? Videla si?"
-"Da, nije bilo teško primetiti. Ali nisam htela ništa da pominjem, jer sam mislila da samo gledaš kroz prozor"
-"Da, tako nekako, pričaćemo, sve ću ti ispričati na tenenane, ali drugom prilikom"
-"Leno jel' se neštl dešava? Ili se desilo? Molim te mi reci, sada se već brinem"
-"Ma ne nije ništa ozbiljno, nego ne želim da te zamaram nebitnim stvarima na tvoj rođendan"
-"Leno sigurno je tako? Ne lažeš me?"
-"Veruj mi, Eli, stvarno je nešto bezveze u pitanju, pričaćemo drugi put obećavam, usredsredi se na tvoj rođendan. Molim te"
-"Ako me već moliš, u redu, ali neću zaboraviti na tvoje obećanje"
-"Drago mi je da mi veruješ, a ja ti dajem reč da ćemo pričati"

Nakon tih mojih reči smo izašle iz kuće.