Devojka od zvuka šume

58 deo

Nadja i David su ustali, ali Olivera i Jelena su idalje ležale.

-"Eli ja više ne odgovaram za svoje postupke." - rekla sam joj, a ona me samo pogledala i klimnula glavom.

Zatim sam se obratila Gordani vikajući iz sveg glasa -"PRESTANI DA POVREDJUJEŠ LJUDE KOJE VOLIM!!!"

Ovoliku količinu besa nisam nikada do sada imala. Krv je ključala u meni i više nije bilo suzdržavanja.

Potrčala sam direktno ka Gordani i naš dvoboj je otpočeo. Naizmenično smo se napadale i izbegavale napade jedna drugoj. Zatim me je pogodila, pala jesam, ali sam odmah ustala. Uzvratila sam joj ali je nisam odmah pogodila. Zatim sam sve kamenje oko mene počela da podižem i bacam ka njoj. Uzalud, nije je nešto mnogo usporilo. Prilazila mi je i bacala vatrene lopte ka meni. Toliko učestalo da nisam više mogla izbegavati svaku.

Osećala sam veliki umor i iscrpljenost i nisam znala još koliko ću izdržati. Dobro je bilo to, što je i Gordana bila na izmaku.

Konačno sam je pogodila i par trenutaka je ležala na zemlji. Za to vreme ja sam se okrenula oko sebe i od prizora me je nešto steglo u grudima.

Vukovi su savladavali Oliveru, Jelenu, Davida i Nadju, a Eli se iz petnih žila naprezala da im pomogne i spasi ih, sa sve sovama čuvarkama. Vukova je jednostavno bilo previše!

-"Vidiš, sve je uzalud, ponovo ste izgubili od mene, gotovo je za sve vas!" - Gordana mi je prišla jako blizu -"Odustani!!!"

Opet je krenuo onaj njen gromoglasan smeh.

Meni su njene reči odzvanjale u glavi -"Odustani! Odustani! Odustani!"

Da li treba da odustanem? Je li stvarno gotovo?

Pala sam na kolena i počela nekontrolisano da plačem. Toliko glasno da sam imala osećaj da sam se čula do sela iako smo bili daleko i duboko u šumi.

-"Plačljivice!" - Gordana me je provocirala.

Odjednom mi nisu bile bitne njene reči, čula sam pesmu šume koja me je smirivala. Čula sam zvuk trave i lišća i ponovo sam osetila one zrake sunca. Kao da mi je sada šuma govorila "Sve će biti u redu."

I zapravo sam se stvarno osećala kao da će sve biti u redu. Otvorila sam oči i ustala. Na Gordaninom licu se iz nekog razloga video strah, a samopouzdanje i zadovoljstvo su netragom nestali sa njenog lica. Oko mene je bila velika svetlost i snaga za koju nisam bila sigurna odakle dopire, a zapravo sam to bila ja.

Svu tu moć koju sam osećala preusmerila sam na Gordanu. U sledećem trenutku činilo mi se da nje više nema, jer nisam osećala ni njenu energiju, niti njeno prisustvo.

Okrenula sam se oko sebe i videla srećne izraze lica svih ostalih.

"Da li je gotovo? Jesam li uspela?" - mislila sam u sebi.

U sledećem trenutku sam osetila kako me ruke i noge izadaju, a sve što sam videla je bio mrak.