Devojka od zvuka šume

30 deo

Nakon što smo izašle iz šume, idalje smo bukvalno trčale.

U sledećem trenutku sam začula iza sebe glas koji nas doziva - "Eli! Leno!"

Naglo smo stale i okrenule se.

Ne znam kako da okarakterišem ovu situaciju.

Eli i ja stojimo zadihane, a pet metara od nas stoji moja mama, sa kezom od uva do uva. 

-"Devojke, pa gde ste se to zaputile tako žurno, a da me niste primetile dok vas nisam pozvala?" - moja mama se  idalje smeškala.

Zatim smo i nas dve razvukle osmeh, namenski.

Moja mama je idalje stajala, sada sa prekrštenim rukama, očekujući odgovor.

Ja sam se samo smeškala, vrteći po glavi šta tačno da joj kažemo.

"Trkale smo se, od jednog mesta u šumi, pa do pijace. Barem smo planirale da nam to bude cilj." - Eli je prosto briljirala. Da ne znam, ne bih provalila da laže.

Ja sam potvrdno klimnula glavom, a zatim je mama progovorila - "A znači to je u pitanju, onda vam se stvarno izvinjavam što vas prekinula. Nisam znala. Kako mogu da se iskupim? Eli? Leno?"

Eli i ja smo se kratko pogledale, zatim sa ja rekla - "Nema potrebe ni za čim mama, ionako smo neobavezno trčale. Ništa bitno. Nema veze."

Ovoga puta je Eli klimnula glavom.

Očekivala sam da će nas posle toga ostaviti i da ćemo nastaviti put do mesta prema kom smo i krenule.

Ali to nije bilo tako...

- "Dajte devojke, vodim vas da vam kupim sladoled. U znak izvinjenja." - tako se nevino nasmešila.

Narednih pa, sigurno pet minuta, pogađale smo se sa mojom mamom da ne želimo sladoled, ali trebalo je da znam. To je ipak moja majka, trebalo je da pretpostavim da će biti previše uporna.

Na kraju smo popustile i pošle sa njom do prodavnice za sladoled. Ja sam jela čokoladni, a Eli je uzela neku voćnu mešavinu. Mama je platila račun i izašle smo iz prodavnice.

-"Vidite da vam se jeo sladoled. Nego niste htele da mi kažete. Nemojte da vas je sramota sledeći put." - imala je tako zadovoljan osmeh na licu.

Nasmejale smo se tome. Mama je zatim otišla svojim putem. Kako sam razumela krenula je nešto do centra sela ili slično tome...

Kada je mama odmakla, već smo bile pojele sladoled. Zatim smo se uputile tamo gde smo i malopre krenule.

Trebalo nam je još nekoliko minuta pešačenja do Olivere.

Kada smo stigle Olivere nije bilo u dvorištu. Zatim smo proverild po sobama u kući, ali ni tamo je nije bilo. Vratile smo se u hodnik, kada smo čule korake obe smo malo poskočildmod straha. Gledale smo u pravcu vrata iza kojih je dopirao zvuk. Vrata su se otvarala sporije nego inače, ili mi se to samo činilo... Kada je nečija noga kročila kroz vrata, obe smo momentalno zatvorile oči, očekujući, pa ne znam ni ja baš šta.

-"Devojke!?"

Začula sam poznat glas. To je bila Olivera.

-"O to ste vi. Hvala Bogu!" - Eli je rekla, a izgledala je kao da joj je odjednom baš laknulo.

I ja sam se tako osećala.

-"Šta se ovde dogadja? Šta mutite vas dve? Šta ćete u mojoj kući? Kako ste ušle?" - Olivera je pitala.

-"Pa došle smo da pričamo sa Vama, nenajavljeno, jer je važno. A vas nije bilo u dvorištu, pa smo uz pomoć magije otključale vrata, zatim smo vas tražile, i onda, pa evo nas ovde" - objašnjavala sam.

-"O čemu da pričamo?" - Olivera je delovala smireno.

-"Pa vidite Olivera, sinoć nam se desilo nešto jako čudno, a za određene situacije i nemamo objašnjenja, pa smo došle kod vas" - Eli je pričala.

-"Znači došle ste zbog situacija koje su vam se izdogađale sinoć?" - Olivera je imala upitan izraz lica.

-"Da" - dodala sam, s onda smo obe klimnule glavom.

-"A to, pa ne sekirajte se, zar vam nisam rekla, ili javila?" - Olivera je zvučala zbunjeno.

-"Šta nam niste javili?" - Eli je pitala.

-"Pa to, da će sove vaše čuvarke doći da se upoznaju i povežu sa vama."

Nas dve smo razrogačile oči - "Molim?!" - rekle smo u isto vreme.

-"Vi opet u isto vreme, slatke ste." - zatim se nasmejala.

-"Olivera možete li nam reći nešto više o tome, jer nam ništa niste javili?" - pitala sam zatečena.

-"Nisam? Izvinjavam se. Evo sada ću vam sve ispričati. Može?" - Olivera je dodala.

Potvrdno smo je pogledale, a zatim je Olivera rekla - "Hajde da sednemo, podjite zamom u dnevnu sobu. Nema smisla da stojimo u hodniku više."

Poslušale smo je. Ona je krenula, a za njom i mi.

Kada smo Eli i ja sele na kauč, Olivera se izgubila na par trenutaka. Zatim se pojavila sa poslužavnikom u rukama - "Evo drage moje, donela sam čaja, i keks, svež je, samo što sam ga kupila u prodavnici." - rekla je.

Kada je i Olivera sela, otpila je gutljaj čaja, pa je krenula da govori - "Vidite ovako, svaka osoba na ovoj našoj planeti zemlji, koja ima mogućnost korišćenja magije, kad tad, pre ili kasnije, dobije svoju sovu čuvarku. Moju znate, videle ste je do sada, Lena i više puta."

Klimnule smo glavom ne prekidajući je.

Nastavila je - "I jednostavno je došlo vreme da i vi dobijete svoje sove čuvarke. One će biti tu kad god vam trebaju, to jest doleteće do vas kad god ih pozovete, ili svaki put kada ste im blizu, kada vas osete. Biće povezane sa vama stalno, osetile ste to povezivanje juče, jel' tako?"

-"Jesmo" - Eli je dodala, a onda je Olivera završila - "Odlično! Znači, kada vam trebaju, zbog vašeg povezivanja, biće dosta da se dovoljno koncentrišete na njih i pozovete ih svojim umom, ili što bi vas dve rekle telepatijom."

Nasmejale smo se.

- "Ali Olivera, od kakve pomoći će nam biti te sove?" - Eli je bila radoznala.

-"Pa te sove, znaju svaku magiju koja vam može zatrebati, tako da i ako se ne možete setiti reči čarolija u trenutku, one će vas spašavati. I imaju sposobnost u nalaženju magijom skrivenih stvari. Nekada su jako korisne i u borbama, jer znaju neke jako zanimljive trikove. Mada to ćete već videti, kada se lepo uskladite sa njima." - objašnjavala je Olivera.

-"Uskladimo?" - Eli je idalje bila radoznala.

-"Da, imaćete i dane kad aćete vežbati zajedno da svojim sovama čuvarkama." - dodala je Olivera.

-"Strava" - rekla je Eli.

-"Znači kod nas su bile dve različite sove, samo u isto vreme?" - pitala sam.

-"Da, zašto?" - Olivera je bila zbunjena.

-"Pa to znači da ipak nije moguće ono kloniranje" - Eli je reklami počele smo da se smejemo.

Olivera nas je gledala u čudu - "O čemu pričate devojke?"

-"Niočemu, nema veze, to su neke naše glupe fore" - rekla sam ali smo se idalje smejale.

-"U redu, neću da zalazim u detalje" - Olivera je rekla sumnjičavo nas posmatrajući.

Smejale smo se još neko vreme. Nakon počinjenog čaja i pojedemog keksa, pozdravile smo se sa Oliverom i svaka od nas je otišla na svoju stranu.

Kada sam stigla kući, mama i tata su me čekali u trpezariji, za postavljenim stolom. Prišla sam im nasmejano, što su i oni bili, bar u početku. Zatim im je izraz lica postao ozbiljniji i tata je izustio - "Dušice, moramo da pričamo o nečemu"