Devojka od zvuka šume

37 deo

-"Leno, dušo moja, verujem ti. Verujemo ti. Ali mislim da je bolje da porazgovaraš sa ocem o ovome. Ja idem da nam svima skuvan po kafu. Jaču." - zatim je mama prišla i to je bio najnežniji zagrljaj na svetu, mislim da je pustila suzu.

Kada je mama otišla u kuhinju, tata mi se približio i počeo da govori -"Pokušali smo da te sklonimo od svega toga, preseljenjem u grad. Mislio sam da si zaobišla sve to, ali evo, ispada da je drugačije. Ipak mi je Dušica bila majka. Znam ja i sam za sve to. Samo sam mislio da ću uspeti u tome da zaobiđeš sve to. Znaš šta se desilo sa tvojim bakom i delom na kraju. Znaš mila plašili smo se za tebe. Tvoj deda je svesno prihvatio taj svet i oženio tvoju baku. Identično kao što se tvoja majka udala za mene. Znali smo od čega ćemo strepeti ako dobijemo devojčicu. Što i jesmo. I bili smo presrećni sa svim tim rizikom. Kao što smo i sada nakon što si nam sve ispričala. Izgleda da se od toga ne beži. To ti je u krvi. Stiglo bi te kad tad. Kao što je i tvoju baku."

-"Čekaj, kako to misliš? Pa svi jednog dana moramo umreti, baka i deka su umrli prirodnom smrću tata, jel' da?" - pitala sam sa nevericom u očima.

-"Izvini Leno, jednostavno ti nismo mogli reći. Ti tada nisi ništa znala o tome. Pa mislila bi da smo ludi." - tata je bio blag.

-"Tata, šta pokušavaš da mi kažeš?" - nisam želela da poverujem u ono što sam naslućivala.

-"Mislim da si i sama shvatila da je Gordana u pitanju. Vidiš dušo, ja sam kao mali imao problema sa alergijama i disanjem. Medjutim, to se sve odrastanjem sredilo. Kada se desilo to što se desilo sa bakom i dekom, ja to nisam najbolje podneo. Tada su se vratili svi ti moji problemi koje sam imao, koji su povukli još dosta toga sa sobom. I prinudno, evo nas ovde. Dugo sam odbijao da se vratimo ovde, baš iz straha da te šuma ne povuče sebi. Na kraju smo prelomilli sa rizikom da će se to desiti. Što i jeste." - tata je pričao.

-"Stani, Gordana je kriva za baku i deku?" - počela sam da plačem.

-"Nažalost, moram to da potvrdim." - tata je spustio glavu.

-"Ja... Ne mogu da verujem. Kunem se da ću se ja obračunati s njom." - količina besa u meni se ne može meriti u ovom trenutku.

-"Leno, znam da si sada besna, ali da li si svesna kolika je to opasnost prvo po tebe pa i za druge?" - tata je pokušao da me smiri.

-"Tata, ne želim sada da pričam na tu temu, ne sa vama. To je moja odluka i rekla sam šta sam rekla. Izvinite, ali tako je kako je. Možda vi nemate nikakve šanse protiv nje, ali mi itekako imamo. Ja se ne zaklinjem bez razloga nikada. Pogotovo ne za tako bitne i opasne stvari. Svesna sam ja svega. Čak i više nego ti i mama. Jasno mi je da vi samo brinete. Ali sada treba da me pustite da napredujem, podržite i verujete u mene." - rekla sam sam idalje besna, ali i sa odlučnošću u očima.

Okrenula sam glavu mahinalno, te sam primetila mamu kako stoji sa poslužavnikom.

-"Ljubavi moja. Volimo te najviše na svetu, i rekli smo ti, ako želiš da se baviš magijom, bavi se. Tada je bilo u šali, ali sada smo ozbiljni. Uvek ćemo te podržavati i nikada nismo prestajali da verujemo u tebe." - mama je rekla dajući mi šolju kafe.

-"Hvala vam, mislila sam da će sve ovo ići teže. Da ćete se ljutiti, biti razočarani, misliti da sam poludela..." - pričala sam, sada sa blagim smeškom.

-"Ali ipak nije tako, vidiš." - mama me je ponovo zagrlila.

-"Nego, šta ćemo sa onom Italijom?" - pitao je tata neobavezno.

-"Mama, tata, idite. Odmorite se. Zaslužili ste. Ja ću biti dobro. Sada stvarno ne mogu da odlazim odavde, nije trenutak za to. A pogotovo ne na dve nedelje. Nadam se da me razumete." - rekla sam im smejući se.

-"Ali Leno kako ćeš ovde, sama, dve nedelje?" - mama je bila nesigurna.

-"Imam 17 godina. Snaćiću se. Ostavićete mi novca za hranu i potrepštine. A i mogu nekad da spavam kod Eli, ako bi vam tako bilo lakše. I Olivera će stalno biti tu, neće joj biti problem, znam. Verujte mi. Biću okej. Zaslužuje te da odete." - govorila sam.

-"Uf Leno, jesi li sigurna?" - mama je rekla.

Ja sam potvrdno klimnula glavom.

-"Dobro, ali zamoliću Eline roditelje da te obidju kad god imaju vremena. I bićemo u kontaktu, nemoj da nam se nisi javila na telefon." - mama je bila izričita.

-"Dušo, biće Lena dobro. Dva i po meseca se sama bori u tom svetu čarolija. Zar misliš da se neće snaći sama dve nedelje, sa dovoljno potrebnog novca, u velikoj, bukvalno novoj kući? Pritom će tu biti dosta ljudi koje poznaje, imaće koga da pozove ako joj nešto zatreba." - tata je govorio.

-"Pa dobro, Milane, kad to tako kažeš, ima smisla. Ali ja se idalje držim onoga što sam rekla." - mama je izgovorila.

Zatim smo svi počeli da se smejemo.

Kada je konačno pao mrak, želela sam da probam nešto.