Devojka od zvuka šume

5 deo

"Leno! Leno beži odatle! Leno ne stoji tu! Ne gledaj je! Leno molimte skloni se od nje!" - ponovo me neko doziva, istim rečima kao i uvek.

Sada sam već svesna da sanjam tako da i nepokušavam da se okrenem jer znam da neću uspeti nikoga da vidim.

Sada zapravo pokušavam da bolje pogledam lice devojke ispred mene. "Ali čekaj, zašto tako izgleda? Zašto se ne osmehuje umiljato kao svaki put do sada?" - mislim u sebi idalje gledajući je - "zašto joj izraz lica sada deluje djavolski? Ne izgleda mi više tako ljubazno!"

Odjednom je pogledala u mene i iskezila se zlodno. Sada sam već uplašena i mahnito se okrećem iza sebe počinjem da trčim, ali se iznenada zabijam u nekoga.

Podižem glavu, vidim svoju baku, skačem i grlim je iz sve snage dok mi govori - "Nije sada trenutak za nežnosti, mila moja, ona je neprijatelj, jaću biti dobro ali ti moraš da pobegneš i da se odupreš njenoj pesmi" - nežnim tonom završava rečenicu.

"Brzo se okrećem i vidim kako je devojka već ustala i krenula ka nama sa istim onim pogledom na licu. Ponovo se okrećem ka baki ali ni traga ni glasa od nje.

Devojka mi se sve više približava a ja trčim kao luda u nepoznatom pravcu.
Trčim gde me noge nose samo da joj pobegnem.

Trčim ali imam sve manje snage, strah me da se okrenem i pogledam da li me idalje juri. Odjednom tlo pod nogama mi nestaje i ja počinjem da padam, upadam u neku rupu za koju mi se čini da nema dna. Sve je crno oko mene.

Otvaram oči i budim se, ne shvatajući šta se desilo. Sada sam već malo uplašena - "šta se dešava samnom? zašto se sve ovo dešava, ne razumem, ah taj glupi san!" - besnim u svom krevetu.

Odjednom mi na pamet pada jedna zanimljiva ideja. Poslaću Eli poruku da me odvede kod te bake koja zna sve o šumi i tražiću odgovore. Samo ne znam da li će Eli hteti da nas ostavi nasamo, jer ako čuje sve ovo misliće da sam luda. Smisliću već nešto.

Eli mi je odgovorila i za sat vremena smo se našle i krenule ka toj baki.
Na putu do tamo Eli me je više puta pitala jesam li u redu, jer joj izgledam čudno i zašto odjednom želim da odem kod te bake. Izbegavala sam odgovore sve vreme dok nismo stigle.

Kuća je izgledala skromno ali slatko. Baka je bila u dvorištu i zalivala cveće.

Eli nas je upoznala i ta baka ju je iz nekog razloga zamolila hitno ode da joj kupi neke namirnice, a da ja ostanem tu kod nje. Eli me je pitala da li je to u redu, ja sam klimnula glavom i pomislila da je ispalo i previše savršeno. Eli će trebali bar dvadeset minuta da samo stigne do prodavnice, u ovo doba dana je baš gužva, a ova baka joj nije dala baš mali spisak. Sve mi je to delovalo čudno.

Pozvala me je u kuću a ja sam krenula za njom, sele smo u dnevnu sobu i onda je ona prva počela da govori :

-"Čekala sam te Leno"
-" Odakle vi znate moje ime, mislim nisam se ni predstavila, i kako to mislite čekali ste me? Oprostite, vaše ime?"
-"Ah da, izvini, ja sam Olivera, bila sam jako dobra drugarica sa tvojom pokojnom bakom"
-"Stvarno? Poznavali ste moju baku? I dalje ne razumem neke stvari"
-"Da li sanjaš Leno? Na primer od kad si došla ovde kod nas"
-"Molim? Mislim, da, da sanjam, ali kako vi to znate?"
-"Znam ja sve što tebe muči, nekada sam ovakve razgovore vodila i sa Dušicom"
-" Sa mojom bakom Dušicom?"
-"Da, da. Divna je ona žena bila, ali proguta je to zlo, nije joj dalo mira ceo život"
-"Šta? Kakvo zlo? Šta se dešavalo sa mojom bakom? Pa sanjala sam je noćas, delovala mi je dobro!"
-"Sanjala si je? To je dobar znak, biće nešto, možda uspemo i da iskorenimo svu tu tamu. Samo mi ti veruj i sve će biti u redu."
-"Kako to mislite? Kakav znak gospođo Olivera? Kakva tama? Pa zar to nisu samo obični košmari?"
-"Košmari možda, ali obični snovi ne, nikako. Nisi ni ti obična, mnogo toga se krije u tebi a ti nisi ni svesna. Ali ne brinem se, imaš potencijala, na prvu se vidi. Možda ga imaš i više nego tvoja baka."
-" Molim? Ništa vas ne razumem? Možete li mi molim vas sve lepo objasniti?"
-"Mogu dušo, mogu, to mi je na neki način i dužnost, obaveza prema tvojoj baki. Samo ne sada, drugarica će ti se uskoro vratiti, dogovorićemo neki drugi put."
-"Kako mislite drugi put? Pa šta da kažem roditeljima? Primetiće kad tad da se nešto dešava"
-"Rećićeš im svakako, treba da znaju, ali ne još, probaj još malo da kriješ šta se dešava, a ja ću ti nekako dostaviti informaciju kada i gde ćemo se naći da ti sve ispričam"
-"Malo sam u šoku, izvinite, ali neka bude za sada tako"

Čujem korake iz hodnika.