Devojka od zvuka šume

59 deo

Otvorila sam oči i bila sam u svojoj sobi, u svom krevetu, kod kuće.

Šta se desilo? Zar se malopre nismo borili sa Gordanom? Ustala sam iz kreveta i brzo požurila niz stepenice.

Dnevna soba je bila puna ljudi. Tu su bili, moji roditelji, Eli i njeni roditelji, Olivera i Jelena.

Ona me prva primetila i krenula ka meni -"Mila moja." - rekla je.

-"Tetka." - dodala sam grleći je -"Otkud ti ovde, šta se dešava?"

-"Leno, uspela si, Gordane nema više." - rekla je Olivera.

-"Molim? Kako?" - bila sam zbunjena.

-"Onesvestila si se nakon što si joj zadala pobednički udarac, što je bilo očekivano, bila si jako iscrpljena. Kako si sada?" - pitala me je Olivera.

-"Osećam se dobro, ali čekajte, stvarno smo je pobedili? Kao, gotovo je?" - upitala sam ne verujući šta čujem.

-"Da, da i da ludice! Uspeli smo!" - dodala je Eli sa smehom.

-"Dobro, ali gde su David i Nadja?" - bila sam radoznala.

-"Oni su se vratili kroz portal da pripreme sve za ceremoniju." - Olivera je kazala.

-"Kakvu ceremoniju?" - pitala sam.

-"Tvoju mila, ceremoniju za krunisanje nove vladarke i zvanično proglašenje ponovnog mira." - rekla je Jelena.

-"Wow." - to je bio jedino što sam izustila pre nego što sam morala da sednem od šoka.

Zatim su Eli i njeni roditelji odlučili da podju, a mama je otišla da ih isprati.

Ubrzo je otišla i Olivera nakon što mi je rekla da se spremim, jer je sutra moj dan.

Meni je trebalo vremena da svarim sve ove informacije. Mislim, srećna sam, presrećna, pobedili smo Gordanu i hej ljudi sutra mi je krunisanje, ali zar to nije malo mnogo novosti odjednom?

Bilo kako bilo, ja sam prespavala popodne. Već je počelo da se smrkava kada sam se probudila. Sišla sam da pojedem nešto, a posle sam opet otišla do dnevne sobe. Mama i tata su sedeli na kauču, a na fotelji je sedela Jelena.

-"O vidite ko nam se probudio." - mama ne rekla nasmejano prilazeći mi da me zagrli.

-"Pa ljudi, šta se dešava?" - pitala sam.

-"Ja se spremam da krenem dušo." - rekla je Jelena ustajući sa fotelje.

-"Ali zašto? Ima mesta kod nas, možeš da prespavaš ili tako nešto..." - nesigurno sam izgovorila.

-"To i ja isto pokušavam da joj objasnim Leno." - rekao je tata.

-"Može i da predje ovde." - dodala je mama.

-"Ja stavrno ne bih da vam smetam." - rekla je Jelena.

-"Ali tetka ti nam ne smetaš. Toliko godina je prošlo, zašto opet ne bi bili porodica i živeli svi ovde? Opasnosti više nema, a sigurna sam da te se i tata uželeo." - govorila sam.

-"Lena je u pravu, sigurno imate toliko toga da ispričate ili kažete jedno drugom. Teška je to situacija, brat i sestra koji se nisu videli toliko godina..." - mama je pričala.

-"Ali ja..." - počela je tetka.

-"Jelena nema ali, ostaćeš ovde. Dosta je bilo bežanja sve ove godine. Ako ništa drugo, bar bi naši roditelji bili srećni da oboje živimo ovde, gde su živeli i oni, na mestu gde smo zajedno porasli." - tata ju je odsečno prekinuo.

-"Dobro..." - tetka je konačno izgovorila i ona i tata su se zagrlili.

-"Dušo hajde da ih ostavimo malo. Medju njima je toliko emocija i ne izgovorenih reči. Bol koja je vladala u njima, će nadam se prestati." - rekla ne moja majka, te smo nas dve malo izašle da prošetamo.