Devojka od zvuka šume

44 deo

Zašto su ova stvorenja toliko dosadna, mogu li na miru malo da se opustim i ne razmišljam kada sam blizu šume?
Ne!
Apsolutno ne!
Bukvalno mi je kuća pored šume, imam prozor u sobi koji bukvalno gleda na tu istu šumu, sanjam šumu svake noći, stalno šetam šumom...

-"Pa naravno Leno da ne možeš da se opustiš! Ili ćeš sve ovo da shvatiš ozbiljno ili se bolje pokupi i kreni sa svojima u Italiju!" - rekla sam sebi a onda sam bila spremna da se borim.

Tu, direkt ispod mog prozora stajao je jedan Gordanin vuk. Vidim da ta žena obožava da me nervira... I stalno mi šalje posete izmedju ostalog... Mora da me mnogo voli...

Kako da ne! Ona misli da će nešto postići ovim, misli da će me uplašiti, pa... Ne bih rekla! Od kad sam saznala da je ta gadura umešana u smrt moje bake i mog deke, apsolutno nemam nikakve milosti za nju. Neću se suzdržavati ni jednog jedinog trenutka. Daću sve od sebe i više od toga da ona pati! Jer ja jesam, jer moji roditelji jesu, jer su se mom ocu vratile bolesti, jer moje bake i mog deke više nema i jer nema razloga da iko više trpi ovu njenu tiraniju.

Izgovorila sam čini i skočila kroz prozor.
Lagano sam se dočekala na noge, zatim se brzo skotrljala blago u stranu. Vuk je to kasno primetio pa sam ga pogodila s ledja, iz prve.

Sada, sova je letela iznad nas i ometala ga, što je bila savršena diverzija.

Adrenalin je rastao. Moja želja za pobedom je rasla, a ja, ja sam takodje rasla. Rasla sam u svetu čarolija, magična energija u meni je rasla, ja sam rasla!

Osećala sam kao da me ništa neće zaustaviti, što i nije, jer je ovo bilo previše lako. Nije mi dugo trebalo da ga pobedim. Vuk je bio gotov za tili čas.

Brzo sam pritrčala do tog sredjenog vuka dok nije ispario i besno mu rekla -"Prenesi svojoj gospodarici da je se ne plašim! Mi je se ne bojimo! A ona je kukavica! Krije se jer ne želi da rizikuje da se sukobi sa nama! Šalje vas, jadne začarane životinje, da nas napadaju! Znam da me čuješ! Zato hajde, dodji nam u posetu i pokaži lično ko je ta čuvena Gordana!!!"

Zatim je vuk ispario. A ja sam idalje klečala tu, besno uzdisala sa onim žarom u očima.

Polako sam ustala sa zemlje, počela sam da se razvrćem oko sebe, ali Oliverine sove više nije bilo tu.

Izbrbljala sam čini sebi u bradu i jako skočila uvis do prozora svoje sobe. Kada sam ušla unutra, samo sam primetila sovu koja je na brzinu izletela iz sobe kroz još uvek otvoren prozor.

Nisam gledala gde je odletela, samo sam prišla i zatvorila prozor. Dosta mi je iznenadnih poseta za ovo veče...

Samo što sam se spremala da skočim i momentalno zaspim u svom krevetu, krajičkom oka primetila sam nešto što pre nije stajalo na mom stolu.

Prvo sam nezadovoljno izdahnula jer sam stvarno htela da spavam, ovaj dan je zaista bio dugačak... Ali...

Tu je Olivera da me drži budnom još malo. Prišla sam do stola bukvalno vukući noge po podu. To je bio neki papirić. Poruka, kao što sam i pretpostavila.

Pisalo je -"Spremi se, sutra će biti veliki dan. Prvo za tebe Leno, a onda i za sve nas ostale. Dodji do jezera čim ispratiš svoje roditelje. Dodji što ranije možeš. Važno je!"